Kitabı oku: «Ona koja otvara puteve. 1. dio», sayfa 2

Na aerodromu mi je Sulejman dao biljni čaj s medom i limunom: «Moraš se brzo oporaviti.» Krenuli smo na ukrcavanje. Sve vreme me je ljubio.

U avionu sam otvorila udžbenik turskog jezika kako bih se pripremila za ispit nivoa A2 u školi u Istanbulu. Pitala sam Sulejmana šta znače neke reči na turskom jeziku, a on je zainteresovano odgovorao na sva moja pitanja. Odjednom me je obuhvatio svojom rukom, i tako silno stisnuo moje bokove, da su mi telom prošli žmarci.

«Želim te sada», šapnula sam mu na uho i spustila udžbenik.

«Čekaj do večeras i uzeću te.»

Sletili smo u Istanbul. 16. januar 2016. Rusija je upravo uvela sankcije Turskoj. Krenula sam ka izlazu za turske državljane sa svojom boravišnom vizom, a Sulejman sa turskim pasošem.

«Dobar dan, dobro došli u Tursku», nasmejao mi se službenik i istog trenutka je pečatirao pasoš.

«Vidiš li, Marija, kako te dočekuje Turska», namignuo mi je Sulejman.

«Zašto mi sve ovo danas govoriš?», sreli smo se posle pasoške kontrole i u šali sam udarila Sulejmana pasošem po zadnjici.

«Sada uzmi taksi i idi kući, a ja ću do kancelarije. Dolazim večeras po tebe u 9, budi spremna,», Sulejman mi je pružio novac za taksi, a ja sam se namrštila.

U 9 sati sam bila doterana, čekajući na visokim štiklama da srvati po mene i povede na večeru sa svojim partnerima. 21:15, 21: 30 … 21: 40 … bez SMS-a, bez poziva.

Pisao sam na Vocapu: poruka nije bila isporučena. Odlučila sam da ga pozovem, jer se možda nešto desilo usput: «Pretplatnik ne odgovara ili je trenutno nedostupan, pokušajte da pozovete kasnije.» Šta koji đavo…?! Deset je sati. Odlučila sam da ga pozovem sa svog drugog privatnog broja. Telefon je zvonio, «Halo!» – na drugom kraju se čula buka i mnogo glasova.

«Zdravo, Sulejmane! Trebalo je dođeš po mene u 9.» Tišina sa druge strane je potrajala, očigledno je Sulejman smišljao odgovor… Veza se prekinula. Nisam ponovo zvala. Za mene je sve to bilo više nego čudno.

Dan kasnije sam ponovo otišla u Belgiju kod svojih roditelja. Tamo sam uronila u atmosferu domaće topline i pažnje. Kupovina u Briselu je umirila moju čežnju za Sulejmanom, okrenula sam se lepoti Evrope, otišla u obilazak Briža, uživala u drevnoj arhitekturi i čarima grada. Ali 1. februara nisam mogla da izdržim i poslala sam Sulejmanu poruku sa belgijskog broja: «Zdravo. Kako si?»

«Zdravo. Loše sam», odmah je zazvonila sms poruka.

«Želim ti laku noć!»

«Laku noć i tebi», oklevala sam sa odgovorom, ali sam se ipak odlučila.

«Biće mi drago ako me sutra u 17:30 dočekaš na aerodromu Sabiha Gokčen, dolazim iz Brisela.»

«Pa, piši mi čim sletiš, doći ću po tebe», odgovorio je Sulejman.

«Mnogo si mi nedostajao i želim te jako», nisam mogla da odolim.

«Pravo sa aerodroma idemo kod tebe», – Sulejman mi je poslao smajli. Zamislila sam se, duboko u svom srcu sam osećala da radim nešto pogrešno.

Sledeće večeri sam sletela u Istanbul i odmah poslala poruku Sulejmanu da sam stigla.

«Izađi sa aerodroma, pokupiću te na izlazu», stigao mi je odgovor.

Polako stavivši na kolica dva kofera sa poklonima iz Belgije, ja sam u svojoj novoj crvenoj pletenoj haljini, krenula ka izlazu međunarodnih dolazaka. Izašla sam, a svi Turci koji su me sretali su me bez izuzetka, proždirali očima. Sulejman nije bio među njima. Pomislila sam da uzmem taksi i krenula sam prema izlazu. Na izlazu sa aerodroma, Sulejman je hitro poskočio do mene i uzeo moj prtljag. Izgledao je veoma zabrinut i očigledno na ivici, i definitivno nisam bila ja odgovorna za to. Činilo se da moj izgled samo pogoršava situaciju. Veselo sam pitala: «Kako si?» Sulejman je mrzovoljno ćutao, nervozan ili zbog činjenice da nije mogao da dođe na vreme na aerodrom, ili zbog nečeg ličnog. Ušli smo u auto. I pošto smo se već udaljili od aerodroma, shvatila sam da se situacija mora spasiti nečim, i na autoputu sam mu rekla: «Molim te, zaustavi auto.» Bio je zatečen, naglo je okrenuo glavu ka meni, ali ćutke se zaustavio i parkirao.

«Zar ti nije drago što me vidiš, Sulejmane?» pitala sam.

«Drago mi je, šta još hoćeš?» oborio je pogled pun nekakve unutarnje boli. Nisam razumela šta se dešava, ali sam bila nemilosrdna.

«Onda me poljubi kao što si prvi put u Sarajevu», zamolila sam. Sulejman me je povukao ka sebi i poljubio me. U sebi sam likovala. Ali shvatila sam da ne ide sve kako treba i da ne znam kako da to popravim. To uopšte nije ličilo na naš prvi poljubac. Tada nisam znala kako da jednostavno i lako smirim situaciju. Htela sam sve odjednom, i što je najvažnije, ono u čemu sam pogrešila bilo je da sam htela da kontrolišem njegovo telo. I to je upravo ono gde sam gubila svake sekunde. Ponovo smo krenuli dalje.

«Treba da zamenim evro u turske lire», oprezno sam ga zamolila.

Sulejman je ćutke parkirao negde usput, uzeo je evro od mene, vratio se tri minuta kasnije sa lirom i predao mi svežanj novčanica.

Te zlosrećne večeri nismo ni popili čaj, uzela sam kofere i otišla da se vidim sa svojim stanodavcem, koji je očekivao moj povratak. Sulejman je otišao smrknut, a da se nije ni pozdravio. Pitala sam se šta se desilo među nama. Zašto uopšte nismo mogli da se sretnemo, zašto, čak i nakon našeg susreta, o kojem sam, izgleda, sanjala čitav svoj život, ne možemo normalno i ljudski da komuniciramo. Cela istina bivstvovanja biće mi otkrivena dve godine kasnije, kada ću sa dva šamana iz Rusije raditi na uklanjanju zaštite od ogledala, i eto tada će doći do teške bitke i testiranja moje izdržljivosti i odanosti cilju. A sada sam devojčica, Božji cvet, čitav mesec sam bila zauzeta u potrazi za novim stanom u Istanbulu, jer mi staro mesto sigurno nije odgovaralo. Nakon što sam brzo napravila kupoprodajni ugovor, za jedno veče, srećom, pošto sam položila potreban iznos za depozit i avans, uselila sam se u nov, komforan stan u azijskom delu Istanbula. Silno sam se radovala. I odmah sam poslala poruku Sulejmanu: «Stvarno si mi nedostajao.» I onda svoju lokaciju. Činilo mi se kao da se nismo videli godinama. Čitav mesec sam bila zauzeta razgledanjem stanova i selidbom. I tako, jedne večeri nakon što sam se preselila i smestila se u nov stan sa bazenom, bez Sulejmana sam se istovremeno osećala srećnom i usamljenom. Odjednom je stigla poruka od njega: «Da dođem?»

«Da», odgovorila sam. Čak sam uspela i da skuvam boršč, koji je Sulejman uvek tražio od mene, ali do sada nisam pokušala da ga spremim. Samo sam pevala i plesala pored šporeta. Telefon je zazvonio: «Zdravo, nađimo se kod bolnice na raskrsnici za 15 minuta, ne znam kako da stignem do tebe. Pokupiću te i pokazaćeš mi put.»

«Dobro», brzo sam se spremila i izašla da sačekam Sulejmana. Ovaj put sam izašla samo u majici i farmerkama, nabacivši jaknu preko ramena zbog vetra. Videla sam njegov beli mercedes iz daljine. Zaustavio se.

«Zdravo!», ušla sam u auto, i svaki put kada bih ga videla, nešto me je stezalo iznutra, i neki strah od gubitka bi se iznenada pojavljivao. Tada nisam znala kako da oslobodim našu ljubav. Stigli smo do mog apartmana i parkirali se. Popevši se na četvrti sprat i ušavši u stan, Sulejman je po običaju sve omirisao, a onda izuvši se, brzo otišao na balkon, sklonio zavesu i sa zadovoljstvom bacio pogled na vidik koji se pružao sa prozora. Ušla sam za njim, zatvorila vrata i počela da kuvam tursku kafu. Sipavši kafu u šolje, otišla sam do sofe, gde je Sulejman već seo, i poslužila ga kafom.

«Šta je ovo?» upitao me je Sulejman, sumnjičavo njuškajući i nabravši čelo.

«Turska kafa», nasmešila sam se. «Sulejmane, želim da razgovaram», osetila sam da razgovor neće biti lak.

«Šta želiš da mi kažeš, Marija? Govori.»

«Umorna sam od ovoga što se događa između nas, jako me boli kada ti, bez objašnjenja, nestaneš neočekivano.» Sulejman je uzdahnuo. «Volela bih da znam šta se to dešava?» upitala sam.

«Mogu samo da ti kažem da će žena, koja bude izdržala ovu godinu pored mene biti bogato nagrađena.»

«Hajde sa mnom», Sulejman je spustio kafu na sto, uzeo moju ruku svojom velikom, vrelom rukom i poveo me u spavaću sobu.

«Reci mi da sam ti nedostajao», upitao je Sulejman.

«Nimalo», lukavo sam se šalila.

«Lažljivice», – ljubio me je svuda, polako me svlačeći.

«Reci mi da si cela moja», bio je neobuzdan.

«To i sam znaš», stisnula sam mu zadnjicu.

«Ne znam ništa o tebi, reci mi da si cela moja.»

«Cela sam tvoja», poslušala sam.

Sulejman je strastveno ušao u mene, bilo je to kao eksplozija uspavanog vulkana. Celih proteklih mesec dana mi je stvarno nedostajao, njegove vrele ruke, koje sam toliko volela, njegov dodir, topao pogled, uvek je govorio sa mnom kao sva mudrost Zemlje. Ali nisam ništa razumela, bilo bi mi je omogućeno da ga razumem dve godine kasnije, ali za to vreme ću uraditi toliko, da će čak i svima koji su mi pomogli na mom putu, biti teško da raspletu svu zamršenost sudbine i karmičkih lekcija.

16. April 2016

«Moj k…c je poludeo za tobom», – iznenada je stigao odnekud izdaleka SMS.

«Jesi li kod kuće? Dolazim pravo sa aerodroma,» – stigla je kasnije druga poruka.

«Ja sam na sastanku s partnerima u Pendiku, ali kad mislim na tebe, neprestano te želim, slatki moj», – odgovorila sam. Sada je 21:00, ako završim sastanak za pola sata, onda ću do 22:00 imati vremena da se vratim kući i sredim se pre Sulejmanovog dolaska, pomislila sam.

«Idi kući, ja ću doći u 10 sati», bez izbora, kao i obično.

To znači da moram odmah da ustanem, da se pozdravim sa svojim partnerima i da odletim kući raketom istog trenutka. Pa, bar jednom da me je pitao o mojim planovima, o mom rasporedu, o mojim prioritetima, ili bar o mojim životnim vrednostima. Drago mi je da si konačno stigao, nismo se videli mesec dana. Ali način na koji ti bezobzirno raspolažeš mojim vremenom i mojim životom, ne odgovara mi već neko vreme, a danas želim da postavim to vruće pitanje u našem «dijalogu», Sulejmane. Želela sam da razgovaram i postavim svoje uslove za igru. I u raspravi bih mu jednostavno rekla da «zauvek ode i nikad se ne vrati», i pokazala bih na vrata. Ali u 10 sati uveče sam, kao uzorna devojčica, sedela doterana sa telefonom u rukama u dnevnoj sobi svog stana u Istanbulu i pitala se kako da započnem razgovor. Duboko u meni nešto mi je govorilo da se sprema neobičan zaokret. Zvono mi je prekinulo misli. Pojava Sulejmana je uvek bila neočekivana, i svaki put nešto u meni se ledilo i stezalo me je tako da nisam mogla da dišem… Kasnije ću postati hrabrija i pričati s njim na potpuno drugačiji način. Ali danas, vesela, otvorila sam vrata. Ušao je brzo, kao i uvek, njušeći sve oko sebe.

«Kafa» … Miris turske kafe, koju sam obožavala, širio se po kuhinji. Sulejman je brzo otišao u kupatilo. Nisam imala vremena da išta kažem, jer je već izašao, otvorio frižider i natočio punu čašu vode. Živeo je brzinom svetlosti, kao da trči nekuda veoma brzo ili od nekoga, ali nikako nije mogao da pobegne. Nikad nisam razumela od koga beži i šta ga tera da ide tamo, kuda on ionako nikada neće stići, jer je važnije ostati ovde i sada u harmoniji sa samim sobom, u kojoj očigledno nikada nije boravio i po koju se vraća svaki put u moje srce, gde sam ga čuvala. Sedeo je na sofi i uključio TV, NTV sport, njegov omiljeni tim, fudbalsku utakmicu… Pa, moja radost je malo splasnula.

«Dođi ovamo», – povukao me je na kauč i posadio pored sebe, odmah sam počela da ga ljubim, za mesec sam ga se poželela i živela kao na vulkanu, jer nikad ga nisam prva zvala i nisam pisala.

«Prešao sam 8 hiljada kilometara, doleteo sam iz Irana», – požudno me je ljubio, iznenada je ustao i jednim me potezom svukao, uvek bi me odjednom celu svukao, nije hteo ni sekundu da čeka.

Podigao me je rukama uhvativši me za bokove i, stojeći, posadio me na sebe tako da sam skoro umrla od orgazma.

«Cela si moja, reci mi da si cela moja.»

«Znaš to, Sulejmane.»

«Želim da od tebe to čujem.»

«Da, tvoja sam», – nikada mi i nije ostavio drugu mogućnost, nego da ga volim. Zaboravljala bih na sve kada sam sa njim. Koja objašnjenja, koji uslovi, kakvi razgovori?! Nikada nije želeo da gubi ni minut na razgovore sa mnom. Odmah bi mi uzeo ruku i uvek bi govorio: «Budi zauzeta sa mnom.» A to je značilo jednu stvar, da je imao malo vremena i da je svaku sekundu želeo da iskoristi i da potpuno uroni u mene. Sa mnom je zaboravljao na sve i uvek mi se vraćao otuda, gde god da je bio… Kao što su se nekada davno ratnici vraćali iz dalekih pohoda. I uvek sam ga čekala.

«Pruži mi svoju čarobnu masažu», Sulejman je stavio moje ruke na donji deo svojih leđa. Voleo je da ga dodirnem celim telom. To nije bila obična, klasična masaža, bila je to živa tantra. Nikada u životu nisam osetila ništa slično, s njim sam uvek bila ono što jesam i činila sam samo ono što sam želela. A htela sam jedno: da ga volim. Činilo se da sam rođena za to, za njega, bio mi je sav moj svet, činilo se da pre njega uopšte nisam živela. A kada se pojavio, najžensteniji cvet je procvetao u mom srcu, cvet moje bezuslovne ljubavi.

Umoran, napokon je zaspao na stomaku, nisam mu smetala, gledala sam njegova široka, jaka leđa i tetovažu-krila, koja se pružala preko oba ramena i malog vuka bozkurta, tetovažu na levom ramenu. Volela sam da ga milujem. Pod mojim milovanjem, odmah bi potonuo u san. Probudio se oko tri ujutro. Pogledao je na sat i prenerazio se.

«Moram da idem», Sulejman je iskočio iz kreveta. Kuda će ovako kasno? Pomislila sam. Nikada ništa nisam pitala, ništa nisam znala o njemu, samo ono što sam videla, ili ono što bi rekao u prolazu.

«Dolazim ti već četiri meseca, Marija», go me je povukao ka sebi. «I želim da me uvek čekaš i brineš o meni», «tako da želim da kažeš „da“.»

«Na koje pitanje treba da odgovorim?» nisam razumela.

«Želim da se preseliš kod mene i živiš sa mnom, kupio sam stan ovde, nedaleko od tebe, u Dumankaja Trend Rezidens. Slažeš li se?»

«Ne».

«Ne razumem», prekinuo je sa navlačenjem čarapa.

«Turska je konzervativna zemlja, ugled mi je veoma važan, ne želim da me ponovo posetiš.»

«Hoćeš li da se udaš za mene?» Hoćeš li? ”– upitno je stajao ukočen sa farmerkama u rukama.

«Ne», jako sam pocrvenela.

«Ne razumem. Nisi odgovorila na moje pitanje!» – nije navikao da odustaje.

«Već sam ti dvaput odgovorila, Sulejmane,» – za mene se sve ovo dogadjalo kao u magli.

«Ne razumem», – stajao je kao zbunjeni dečak, «Nisi mi odgovorila!» Ćutke sam stajala, umotana u peškir, i čekala ga da se obuče i ode. Dalja viđanja sa njim više nisu bila u mojim planovima. Iz nekog razloga sam se bojala sebe.

«Lažljivice», – iznenada me je sasekao Sulejman. Odjednom je skinuo sa sebe farmerke, zgrabio me, strgao sa mene peškir, raširio mi noge i iznenada ušao u mene. Voleo me je tako požudno da sam mislila da ću poludeti. Unutra me je sve već bolelo posle mesec dana pauze. Bio je jako krupan, visok 186 cm, težak gotovo sto kilograma. Sulejman je uvek činio sve što je hteo sa mnom. Brzo je svršio u meni sleđa, izvadio je svoju prirodu i prešao prstima desne ruke preko mog međunožja.

«Sva si mokra. Želiš li još? ”– ugurao je prste u mene i počeo je da me miluje. Sva sam gorela i nisam mogla da se zaustavim. Htela sam sve više i više… Kleknula sam i počela da mu pušim. I nisam mogla da ga se zasitim. Zatim sam ustala, gurnula ga na krevet, popela se na njega i nisam mogla da se više zaustavim.

«Siluješ me», zastenjao je zadovoljno Sulejman. Usporila sam i počela lagano da sedam na njega kako bi mogao da vidi sebe skoro celog. Voleo je da gleda kako sedam na njega i kako ulazi u mene. To ga je uzbuđivalo. Konačno sam zadovoljila svoju požudnu prirodu.

Sulejman se obukao i u hodniku me je privukao ka sebi.

«Da li bi mogla da živiš sa čovekom koji je ubijao ljude?» pitao me je odjednom.

«To je njegov izbor. Mogu samo da odgovoram za svoje postupke», odgovorila sam.

«Dobro. Tvoj muž će biti odgovoran za tebe. Razumeš li? Moraš potpuno da promeniš svoj život i da promeniš ime i prezime, ako želiš da se udaš za mene, Marija! ” Već me je upozoravao na pragu. Nasmejala sam se.

«Zašto se smeješ?», pitao je Sulejman. Ćutala sam.

«Idi», poljubila sam ga na rastanku. Bolelo je, želela sam da ga više nikada ne vidim. Zatvorivši vrata, legla sam da slatko spavam. Uvek sam spavala posle Sulejmanovih odlazaka.

Sledećeg jutra probudila sam se s mišlju da nikada neću videti Sulejmana i da ću zabraniti sebi da razmišljam o njemu. Jedino što sam molila od Boga je da, ako mi pošalje neočekivani, neplanirani susret sa njim, da onda to bude čisto Božje proviđenje.

Tokom dana jedan prijatelj je svratio po mene, i krenuli smo na sastanak u ogroman tržni centar u Pendiku. Unutra sam osetila da se nešto neočekivano kuva, a nisam znala šta je to. Parkirali smo auto, izašli iz njega i, prolazeći pored staklenih zidova kafića Digermen, pored ulaza u centar, iznenada sam videla kroz prozor Sulejmana kako sedi sam za stolom, uz šolju turskog čaja. Srce mi je sišlo u pete. Zamolila sam svog prijatelja da sam ode na sprat i sačeka me tamo kratko, on je poslušno pošao ka ulazu, a ja sam požurila u kafić. Lično nisam znala šta radim, neka nepoznata sila me je odvela Sulejmanu, koji ništa nije naslućivao, jer je sedeo leđima od ulaza i nije video one koji ulaze u kafić. Ušla sam, srce mi je sve jače tuklo i bilo je spremno da iskoči. Otišla sam do Sulejmanovog stola i nemarno sam spustila svoju torbu na stolicu preko puta njega. Sulejman je podigao pogled i zamalo se ugušio čajem.

«Nisi pomislila da možda čekam nekoga ovde, Marija?» – Sulejman mi se obratio bez pozdravljanja.

«Izvini», uzela sam torbu sa stolice i krenula.

«Sedi», zapovednički je izgovorio Sulejman, bilo je očigledno da se neće tako lako predati. Pa, ni ja neću. Sela sam na stolicu preko puta Sulejmana.

«Zdravo.»

«Zdravo, kako si me našla?»

«Imam sastanak sa partnerima u ovom šoping centru na poslednjem spratu, došla sam sa prijateljem. Već me čekaju gore, ali na ulazu kroz staklo sam te videla ovde i odlučila da svratim i da se pozdravim, Sulejmane,» namignula sam lukavo. Nasmešio se svojim crvenim brkovima. Počela sam da se smejem.

«Šta želiš? Donesite još jedan čaj i jelovnik,» dobacio je konobaru koji je potrčao. Svet je uvek bio oko njega.

«Znaš, kad te vidim, samo poludim, ne znam šta radim.» Molim te da mi oprostiš mi što sam tako bezobzirno sela za tvoj stol, žao mi je, Sulejmane, ja sam samo glupa budala …”, nasmešila sam se.

«Pa dobro, prihvata se izvinjenje», Sulejman mi je veselo namignuo, postao je opet isti, i ja sam se već opustila.

«Znaš, povredio sam nogu kad sam juče igrao fudbal. Doktor želi da mi stavi gips», – Sulejman je netremice gledao u mene. Nasmejala sam se.

«Zašto se smeješ?»

«Zato što se nikada nećeš složiti da hodaš u gipsu, nećeš sedeti kod kuće ni jedan dan», – odgovorila sam.

«Da, ti to znaš», Sulejman je teško uzdahnuo, bilo je vidljivo ga jako boli noga. Telefon je zazvonio.

«Zdravo, Ali. Hvala, dobro sam. Juče sam povredio nogu». Doktor želi da mi stavi gips. Shvatila sam da ga noga jako muči, i da kosti mogu pogrešno da srastu ako Sulejman ne posluša savet lekara, ali je rasprava s njim bila skupa kada je već o svemu odlučio, pa sam jednostavno ćutala.

«Šta ćeš sad da radiš?» – opet me je pitao.

«Nešto slatko, moram da se oslobodim stresa», – nasmejala sam se i počela da pevam uz pesmu sa radija u kafiću. Sulejman se široko nasmejao, uvek je bilo zabavno to što sam s njim bila opuštena.

«Donesi Magnoliju, svideće ti se, to je najbolji dezert ovde.»

Konobar je odmah stavio ispred mene nekakvu činiju sa mlečno-kremastim dezertom. Umočila sam u nju celu kašiku i zahvatila polovinu sa dna. Sulejman se samo nasmejao, a ja sam nastavila da pevam. U meni je sve kuvalo. Osećala sam se kao da se priča završava ovde.

«Da ti rezervišem susedni sto za tvoje partnere, Marija?» – Sulejman je očima pokazao konobaru na susedni sto, a ovaj je odmah stavio znak «Rezervisano».

«Znaš, imamo sastanak gore, svi me čekaju tamo, ja moram da idem», shvatila sam da Sulejman pokušava da me kontroliše i hteo je da zna s kim sam došla.

«Znaš li zašto se još nisam oženio?», – iznenada me je upitao Sulejman.

Ukočila sam se sa kašikom dezerta u ustima.

«Jednom si mi napisala da ćeš muža ostaviti zbog mene, jer sam veliki ljubavnik. Dakle, ne želim da odeš nikome od mene». Tada sam jedva razumela značenje njegovih reči, uopšte mi nije bila jasna Sulejmanova logika. Ali on nikada nije trošio nepotrebno reči, uvek je bio precizan i vrlo mudar.

Neočekivano za mene je u restoran ušla punija muslimanka srednjih godina, sva u crnom, prekrivena hidžabom, od same njene pojave, oko nje se zavrteo čitav svet, iako je bila skromna i neprimetna. Sulejman je skočio sa stola i odmah od te žene uzeo sve kese iz kupovine, brzo ih predavši konobaru. Nisam videla lice žene, jer je sela za sledeći stol leđima okrenuta od mene. A Sulejman mi se vratio.

«Kada ćeš na sastanak?», pitao je Sulejman. Nisam bila spremna da me tako bezobzirno isprati. Osim toga, od trenutka kada se muslimanka pojavila u kafiću, sav mi se svet preokrenuo, uronila sam u neku vrstu izmaglice i nisam razumela šta se događa oko mene. Shvatila sam da su ovde počeli da se okupljaju neki Sulejmanovi rođaci, a moje upoznavanje sa njima još nije bio deo njegovih planova. Dve godine kasnije, saznaću da to nisu bili njegovi rođaci, nego rođaci njegove supruge, za čije postojanje nikad ne bih saznala da nisam podnela pet tužbi protiv Sulejmana. Ali to će se desiti dve godine kasnije… A sada sam se ustala sa stola.

«Hvala na slatkišu, Sulejmane. Bilo mi je drago da te vidim», zahvalila sam se Sulejmanu i skoro sam zaurlala zbog činjenice da nisam mogla ni da ga poljubim, ni zagrlim na rastanku. Klimnuo mi je glavom. Popela sam se pokretnim stepenicama do poslednjeg sprata, gde su me čekali moji prijatelji.

«Šta se dešava s tobom, Marija?» upitao me je Omer.

«Ne mogu i ne želim sada da se sretnem ni sa kim, Omere, idemo jednostavno u bioskop», noge su mi bile teške, i htela sam da sednem negde na mirnom mestu gde nema nikoga, kako bih konačno shvatila šta mi se dešava. Uzeli smo karte za sledeću projekciju, koja je počinjala za dva minuta, i sedeli smo u centru u poslednjem redu na mekanim sedištima. Omer je, naravno, shvatio da ovde neću gledati film.

«Šta ti se dešava?» – Omer mi je ponovo postavio isto pitanje. Samo sam jecala, suze su mi se kotrljale iz očiju, nisam videla ništa oko sebe, činilo mi se da sam obavijena nekakvim velom, a suze su došle kao pročišćenje od svega što je bilo u meni.

«Omere, želim da pređem u islam», prošaputala sam. Omerove oči su se razrogačile.

«Razumeš li da je ovo vrlo ozbiljna odluka, Marija?»

«Da, želim danas da pređem u islam, postoji li džamija u blizini?»

«Pa, povešću te u jednu posebnu džamiju u Tuzli. Imaš li maramu? Moraš pokriti glavu», – preporučio mi je Omer.

«Da, naravno», – uzela sam maramu sa vrata i pokrila njome glavu.

«Ne tako, idi u ženski toalet i podveži je kao moja sestra, sećaš se?»

«Da, dobro.»

Bioskopsku salu smo napustili gotovo na sredini filma. Usput sam svratila da podvežem maramu i obučem preko majice tuniku sa dugim rukavima, nakon čega sam zakopčala sve dugmiće. Sišli smo dole, osetila sam da me Sulejman prati kroz prozor, jer sam krajičkom oka primetila da on još uvek sedi za istim stolom gde sam ga ostavila. Znala sam da je umirao od radoznalosti zbog onoga što je video: prvo, mog pratioca, i drugo, izašla sam pokrivena iz tržnog centra. Hodala sam bez okretanja. Ušli smo u auto i krenuli u Tuzlu. Tuzla je mali, mirni kvart na periferiji Istanbula. Stigli smo do stare džamije Evlija Čelebi Čami. Unutra nije bilo nikoga. Omer me je odveo u ženski deo i naučio me kako da se molim. Dok sam se molila, napisao mi je u svojoj beležnici pet glavnih stubova Kurana i glavne molitve za svakodnevne molitve. Izašli smo.

«Idemo, upoznaću te sa svojom porodicom, moje sestre treba da te nauče kako da pravilno vezete i nosite hidžab», otvorio je vrata automobila i posadio me je na prednje sedište. U mene se uselilo spokojstvo i mir nakon posete džamiji. Shvatila sam da je u mom životu počela nova važna faza. Ali nisam ni shvatila koliko sam bila na početku puta o kojem mi je Sulejman nedavno rekao.