Kitabı oku: «Руски добровољци», sayfa 4

Yazı tipi:

Битка за Рудо

Градић Рудо налази се у босанском „медвеђем углу“ (забити) и то није само стилска фигура. У тамошњим шумама и горама стварно има доста медведа.

Босански медведи одабрали су то место на граници Босне са Србијом, пошто се налази далеко од средишта бурног живота, како привредног тако и културног.

Рудо се налази недалеко од Вишеграда, али нема непосредну везу са њим и уопште се налази по страни од главних путева. Нисмо ни знали за постојање тог градића, али десило се да су у његовом спасавању и историји руски добровољци одиграли значајну улогу.

***

Био је чудесан сунчан, топао дан. Премда је био јануар, температура ваздуха износила је +15°С. Вишеград је зими током топлог сунчаног времена невероватно леп – све јарко блиста: планински врхови, борове шуме на њиховим падинама и река Дрина.

Тог дана наш одред није имао борбени задатак. Неки добровољци су отишли у шетњу до града. Поподне нам је наш командир Ас (Мухарјов Александар) помало узбуђено саопштио да морамо хитно кренути, непријатељ је негде извршио пробој који морамо да зауставимо.

Брзо смо се спремили. Утоварили смо минобацач и муницију у камион, укрцали се и кренули. Неке смо покупили у самом граду.

Пут ка Руду је био необичан. Тај град се налази тридесетак километара од Вишеграда по правој линији, али она води кроз непролазне планине и шуме.

Постојао је пут који води обалама Дрине и Лима, али га је контролисао непријатељ. Зато је наш одред кренуо за Рудо околним путем, кроз Србију. Требало је журити – непријатељ је ускоро могао да заузме град.

Наш камион је пресекао границу са Србијом и скренуо на југ. Пут је водио кроз села, где смо се понекад заустављали, а када би тамошњи житељи сазнали да смо ми Руси и идемо у помоћ граду Рудо, давали су нам у камион храну и боце ракије, и на све начине нас поздрављали.

У Рудо смо стигли око 3 сата поподне. Још је био дан, сунце је јарко сијало, али већ се осећало приближавање вечери. Нисмо се задржавали у самом граду већ смо одмах кренули у рејон борби.

Наши камиони јурили су великом брзином. Постојала је опасност да пуцају на нас. Са десне стране пута уздизале су се планине на чијим обронцима се лако могла поставити заседа. Лево од пута надоле је одлазила стрмина ка Лиму. Терен је био отворен, неприлагођен за организовање одбране. Чисто авганистански пејзаж, о коме смо толико слушали у совјетско доба. У нашем камиону је седео мајор Едуард Смирнов – падобранац у Авганистанском рату. Предстојало нам је да ратујемо овде, у овом „босанском Авганистану“.

Па шта се десило ту код града Рудо?

Тај град се налази у долини реке Лим. Долина града, као што је уобичајено у Босни, окружена је планинама, на чијим падинама се пружају шуме и села.

Последњих десетлећа постојања социјалистичке Југославије кроз град је прошао савремени ауто-пут, повезујући јужну Србију са средњом Босном и Далмацијом. Део тог новог пута пролазио је кроз брдовите, стрме обале Лима и Дрине. Узгред, у давна времена управо дуж тих река пролазила је граница између Западне и Источне Римске империје. Кроз планинске врлети пробијени су савремени тунели за ауто-пут. Било их је много, вероватно неколико десетина, а неки су били прилично дугачки. Тај пут могао би да повеже Рудо са Вишеградом и Рогатицом који су били под контролом Срба. Међутим, чвориште где је пут избијао на мост преко Дрине било је у рукама наших непријатеља. Они су ту имали упориште, али већином је то била ничија земља.

Српски положаји у рејону Руда налазили су се на самом путу дуж Лима у тунелима и крај њих. Користећи ту околност, непријатељ је извео дрску операцију опкољавања и уништавања српских снага у рејону Руда, и чак је планирано заузимање самог града.

Ноћу и пред свитање 21. јануара 1993. године непријатељ је тајно доспео до српских положаја, опколио их и заузео главне коте. Пошто се разишла јутарња магла у кањону Лима српски положаји су са свих страна нападнути. Исход краткотрајног отпора представљало је 24 заробљених, 20 убијених и огромна по босанским мерилима количина заплењеног оружја и муниције, између осталог хаубице од 155 мм, минобацачи, муниција за њих и много тога другог, што су Срби нагомилали у тунелима. Управо то оружје непријатељ је искористио против нас у марту-априлу 1993. године током покушаја освајања узвишице Заглавак.

Да је непријатељ после пада српских положаја наставио брзо кретање ка Руду, град би највероватније пао. Али непријатељ се занео пребацивањем трофеја и испустио ту прилику.

***

Искрцали смо се прилично далеко од места вођења борбе. Одлучено је да се ту на месту остави наша минобацачка група, а сви остали – наш одред, добровољци из Србије и ударна чета из Вишеградске бригаде кренули су падином изнад пута. Ту је била блажа стрмина и густа, сува трава.

После извесног времена смо застали и почели да осматрамо. Ја сам се налазио недалеко от командира добровољаца из Србије. Замолио је снајпера који је стајао крај њега за пушку и почео да кроз оптички нишан прати шта се дешава испред. Све је било тихо и чисто, непријатеља у близини није било. Наш одред и Србе из Вишеграда послали су ка тунелима.

Сад је требало да се крећемо путем, осматрајући тунел за тунелом. Нико се није видео. Опрезно смо се, претрчавајући, у мањим групама кретали напред. Пут је вијугао, тунели су се само ређали, било их је много.

На једном месту смо изашли из тунела. Сунце је већ залазило. У даљини се на следећој окуци кретало неколико непријатељских камиона. Непријатељ нас је приметио и трудио се да што пре напусти ту територију.

Наставили смо даље. Око нас се почело смркавати. Командири су одлучили да се вратимо у град. Обрад из српске ударне чете је позвао „Моторолом“. Обрада смо добро знали из Вишеграда, био је то млад момак који је већ био на командној положају. Путеви нашег одреда често су се пресецали са његовим у разним операцијама.

Спуштала се ноћ. Било је некако врло тихо. Изнад нас је био огромно озвездано небо, чини се да је изгрејао месец и осветлио нас, пут и кањон. Сви су осећали да је та ноћ некако необична, премда се такав осећај врло често јавља у босанским планинама.

Ас и ја питали смо Обрада где ћемо ноћити у Руду. Није било ни говора о повратку у Вишеград. Обрад је рекао да ћемо преноћити у у најбољем хотелу града. На наша зачуђена питања гордо је узвратио – Ми смо гарда!

Нисмо морали дуго да чекамо камион. Путем ка Руду зауставили смо се на месту где су се груписали борци из Руда како би заузели одбрамбене положаје у тунелима.

Ту је све било ужурбано – стизали су и одлазили камиони, из њих су искакали униформисани људи и нестајали у ноћи. Видели смо старог Србина, који очито већ одавно није војни обвезник, са тешким митраљезом МГ (немачким митраљезом из Другог светског рата који се производио у Југославији), на рамену. Изгледао је као права јуначина: седи брци уврнути нагоре, оштар поглед. Ћутке смо се гледали: ми одушевљени његовом снагом тела и духа, он – том незамисливом даљином из које смо стигли да му помогнемо. У том рату су се такви старци могли срести у сваком граду Српске Босне; као да су нам дошли из прошлости да нас подрже у нашој борби.

Стигао је и командир наше минобацачке групе Едуард Смирнов. Распитао се о ситуацији и испричао где се они налазе. Наши из минобацачке групе ноћили су у кући села које се налази даље узбрдо.

У Рудо смо ушли дубоко у ноћ. Одмах су нас упутили у градски хотел. То је била типична зграда за мале југословенске градиће – четвороугаона, без новотарија. Одмах смо кренули да вечерамо. Трпеза је била обилна, као и увек код гостољубивих Срба. У ресторан је дошао градоначелник Руда да се са нама упозна и поздрави нас. Не сећам се његовог имена, али неких пет година касније поново сам се са њим срео на Палама, у то време престоници Републике Српске. Тада је, 1998. године, био министар за борачка питања и примао је групу породица погинулих руских добровољаца.

После вечере су нас послали на спавање. У двокреветне собе.

Сутрадан ујутру су нас рано пробудили. И саопштили да је непријатељ поново извршио пробој. Група добровољаца из Руда је напустила положаје и повукла се, оставивши и тунеле. Требало је поново преотети пут.

Тог јутра било је дивно време, сунце је јарко сијало, није било хладно. Све је наговештавало леп дан, и расположење је било добро. Без обзира на то што смо морали да поново идемо тамо одакле смо се ноћас вратили како бисмо преотели непријатељу тунеле.

Када смо стигли и истоварили се, Срби из Вишеграда су нам показали у даљини између две планине које су чиниле кањон Лима село Ђанкићи. Лежало је на планинској падини и лепо се видело. А десно од села видела се узвишица Заглавак. Борба за овладавање тим селом и том узвишицом са стране-? Вишеграда водила се преко пола године. И наставиће се још толико.

Данас су као и јуче у нашој групи били Ас, Жења из Одесе, Дима Чекалин, Пећа Малишев, Коробејник и ја. Други део нашег одреда чинила је минобацачка група, која је остала нешто позади да штити наша дејства минобацачком ватром.

Поново смо се обрели код истих оних првих тунела од којих смо синоћ почињали кретање. Ту више никога није било, снаге подршке остале су далеко позади.

Првих неколико тунела мирно смо прошли. Противник није отварао ватру. Кретали смо се врло опрезно, распршено, претрчавајући, са заштитницом. На извесном растојању од нас кретала се главнина снага, са БОВ-ом (борбено-оклопним возилом).

На излазу из наредног тунела на нас је отворена ватра из пешадијског оружја. Онај који је изашао први (не сећам се ко) пао је као покошен. Хитно смо се вратили у тунел и почели да дозивамо палог, и он је ускоро жив и здрав допузао до нас – непријатељ га није погодио. Постало је јасно да се даље не смемо кретати на исти начин.

Смислили смо да се крећемо под заштитом БОВ-а. БОВ је полако напредовао, а ми смо, скривајући се иза његовог оклопа, ишли ка следећем тунелу. Тако смо превалили још две деонице пута између тунела под непријатељском ватром.

Паљба је бивала све прецизнија. Пред излазак из још једног тунела рекао сам нашем командиру Асу да не смемо више тако да се крећемо; треба да се попењемо горе и идемо изнад пута, чистећи терен од непријатеља. На моје аргументе Ас је пао у ватру и малтене ме оптужио за кукавичлук. Ни ја се, због млададости, нисам уздржао и у бесу сам му свашта рекао, и по изласку из наредног тунела демонстративно кренуо поред БОВ-а, не скривајући се иза њега.

Ипак је постало јасно да се не сме даље тако ићи. Треба послати групу горе ради чишћења терена. То је наложено нама Русима. Наш одред је са неколицином Срба кренуо узбрдо. Није било лако пењати се прилично стрмом падином. Некако смо стигли до косе заравни на врху једне узвишице.

Ту смо се развили у стрелце и наставили даље, полако се пењући на брдашце. Било је јасно да се оно завршава прилично стрмом низбрдицом. Чим су јој се први међу нама приближили, запраштало је из митраљеза.

Сви смо попадали и припили се уз земљу. Даље се нисмо могли кретати. Ас је позвао радио-станицом командира наше минобацачке групе која се налазила доле на путу, спремна да наше напредовање подржи минобацачком ватром. Командир је описао ситуацију и затражио да отворе ватру из минобацача по терену иза брдашцета. Ускоро су полетеле мине шуштећи кроз ваздух. Али, нисмо могли да коригујемо ватру пошто нисмо могли ни главу да подигнемо. Најнеустрашивији од нас, Дима Чекалин, покушао је да, уставши, брзо зирне шта се дешава иза брдашцета. Ни то није успело – противник је прецизно гађао.

Ускоро смо на левој страни брдашцета открили јаругу из које се могао осматрати терен иза брдашцета. Одатле смо почели да коригујемо минобацачку ватру. Противник, након што је на својој кожи осетио нашу ватру, престао је да пуца и вероватно започео повлачење. Наш одред је кренуо напред.

Иза брежуљка је лежало напуштено село. Пре рата ту су живели босански муслимани. Називало се Соколовићи.

Некада давно, у XVI веку, житељи Соколовића били су православни Срби. Најчувенији житељ села постао је српски дечак кога су силом одвели из породице и од њега направили јаничара. Потом је постао турски велики везир Мехмед-паша Соколовић. По његовој заповести је подигнут чувени вишеградски мост. Житељи села Соколовићи су, на захтев свог истакнутог земљака, оставили православље, веру предака и примили ислам. Само је мајка Мехмед-паше пожелела да остане православна хришћанка. По заповести њеног сина у селу је за њу подигнута малена црква.

Сада су у село Соколовићи улазили руски добровољци. Село се пружало на прилично великој територији. Ту није било улица у уобичајеном схватању, куће и помоћне зграде стајале су на приличном међусобном растојању, а око њих воћњаци, шумарци и све то на различитим висинама. Речју – типично планинско село.

У борбеној колони смо ишли кроз село, отприлике упоредо са путем који је остао испод нас. Све је било тихо. Непријатељ се није видео ни чуо. Кроз два сата стигли смо до супротног краја села. Даље је била шума, и то тако густа да је било тешко проћи кроз њу.

Ту смо застали да одморимо. Неки од нас чак су успели да одспавају. Све унаоколо било је тихо, противник се није чуо, али био је ту негде у близини.

Ускоро је стигло наређење за повратак.

Враћали смо се истим путем којим смо и дошли, поред напуштених кућа, малих гробаља и шљивика. Све је било тихо, сунце се клонило западу. Наш одред је већ готово изашао из села Соколовићи кад по нама изненада осу рафал и то на отвореној стази. Сви су лежали ничице, као да се труде да урасту у земљу. Нисмо знали има ли међу нама рањених. Негде на крилима чула се узвратна паљба.

После извесног времена постало је јасно да на нас непрецизну ватру отвара врло малобројна група. Иза мене се налазио Ас који ми је викнуо:

– Устај и трчи према жбуњу!

Скочио сам на ноге и из све снаге појурио стазом према брежуљку обраслом жбуњем, успут буквално прескочивши преко српског борца који је лежао на мом путу. Он је лежао ничице и никако није реаговао на моје трчање. „Можда је убијен?“ – помислих.

Срећно сам стигао до жбуња, ту је било прилично безбедно, и одатле сам могао да штитим ватром своје другове. Убрзо су ту доспели и остали добровољци и исти онај Србин поред кога сам протрчао – сви живи и здрави. Паљба је престала.

Падало је вече. Зимско сунце полако је залазило за планине на истом месту где је била наша узвишица Заглавак. Овде у Руду смо извршили задатак, требало је да се вратимо у свој родни Вишеград.

Борбе у том рејону нису била завршене. Неколико дана касније дошло је до још једног пробоја. Тада се, осим нашег одреда и српске ударне чете, у помоћ Руду упутио одред козака са сопственим БОВ-ом.

Козачки БОВ је одважно кретао на самом путу, пробијајући се кроз тунеле. На оклопу БОВ-а налазио се борац нашег одреда неустрашиви Дима Чекалин. Непријатељ је покушао да заустави тај одважан БОВ ватром из ракетних бацача, али свој циљ није постигао.

Та операција у рејону Руда постала је последња за наш Други руски добровољачки одред у саставу Вишеградске бригаде Војске Републике Српске. Одред је пребачен на север Босне у рејон Угљевика.

2. Руски добровољачки одред пред полазак на одбрану града Рудо

Како су козаци у Српској Босни у бању одлазили

У свим словенским језицима реч бања означава место где се човек пере, како би му тело било чисто. Тај појам се повезује и са местом где се људи лече.

Реч и појава су врло стари, тичу се не само времена словенског јединства, него и још старијег – ведског, индоевропског, а то је пре најмање 5.000 година. О томе сведочи староиндијска реч „бад, бадја“ која означава место за купање.

Али има и одређених разлика у схватању речи бања код разних словенских народа. У руском језику реч бања означава посебно место, уређено по одређеним правилима, а бањама се називају и места где се паре и купају по правилима других народа, попут финске сауне или турског амама.

Срби и уопште јужни Словени не познају врсту бање коју ми зовемо руском, што посредно може потврдити верзију о томе да су Руси ту појаву попримили од угро-финских народа. Притом у српском језику постоји реч бања, и означава место за купање (углавном код житеља Босне и Херцеговине) и место за лечење водом. Већ у 19. веку у Србији су почели да тако називају на европски начин организоване санаторијуме.

***

Питања телесне чистоће у рату постају горућа. Каткад се човек нема где опрати и чак нема чиме. Сећам се како смо док смо били на узвишици Заглавак код Вишеграда морали да снегом перемо не само лице него и друге делове тела. У томе се истицао Јулик, добровољац из Кијева.

Сећам се и прича нашег наставника Предвојничке обуке, ветерана Великог Отаџбинског рата. Причао је како се током рата врло тешко решавало питање купања. Морало се стално кретати, седети у својим рововима и у немачким. Све је зависило од способног старешине који може да, чим се пружи прилика, организује бањање за војнике у сваком селу где постоји иоле сачуван дом. Врло важно је било напарити одећу и рубље. У том смислу су Руси, по речима нашег наставника, за разлику од Немаца били сналажљивији.

Током рата у Босни није било тако тешко окупати се као у време Великог Отаџбинског рата. Па ипак је купање и прање рубља било проблем.

Када се наш Други руски добровољачки одред налазио у Вишеграду, у самом граду није било не само топле, него воде уопште – водовод је радио са прекидима.

Први пут су нас одвезли у војну базу Вардиште, готово на граници са Србијом. Тамо су били тушеви за војнике, али топле воде готово да није било. Други пут су нас одвезли у санаторијум „Вилина влас“, удаљен 5 километара од града. Тамо су нас распоредили по бунгаловима изграђеним средином 1980-их година за јапанске инжењере који су учествовали у изградњи Вишеградске хидроелектране. У бунгаловима смо могли да се истуширамо.

Неки добровољци су се сналазили тако што су се договарали са тамошњим житељима да се код њих окупају.

Ипак, треба признати да смо били прилично лењи. Сасвим смо могли да организујемо одлично пољско купатило у брдима, на самом Заглавку, где смо боравили читавих месец дана. Тамо је било довољно снега од кога смо могли да добијемо воду, а било је и камења и дрва. Али ми смо се већином само трљали снегом. На другом месту, на Јахорини, где је била база српско-руских специјалаца „Бели вукови“, руски добровољац с надимком Боцман направио је праву руску бању (парно купатило) у шатору.

Живели су козаци у околини

За нову 1993. годину у Вишеград је приспео козачки одред – највећа руска добровољачка јединица у том рату. У том одреду је било 50 козака, премда је њих десетак, на челу са својим командиром званим Максај, на молбу Срба отишло у Скелане. Нешто пре тога непријатељ је извршио пробој и опколио тај градић на обали Дрине.

Козаци су били прави и по изгледу и по духу и по одважности. Срби су у њих полагали посебне наде, говорећи: „Козаци су бољи!“ У смислу да су бољи од добровољаца; истина, нису знали да су половину добровољачких одреда чинили исти ти козаци.

Сместили су их у предграђе Вишеграда у насеље Околиште, што звучи слично руској речи околина.

Козаци су добили оружје, униформе и почели да ратују, одлазећи у брда. Фронт се тада налазио недалеко од града. После сваког одласка на положај враћали су се у Околиште, где су и решавали своја свакидашња питања.

Купање је као и пре било проблем. У просторији која се звала касарна била су два туша са бојлерима, али је у то време било прекида у снабдевању водом и електричном енергијом. А рат као рат и касарна као касарна. Све у свему, питање колективног купања искрсло је само по себи.

Козацима је саопштено да ће ускоро посетити Вишеградску бању. Речено је управо тако како је и написано. Притом су Срби и козаци под изразом Вишеградска бања подразумевали различите ствари.

Козаци су као истински Руси почели да се на познат начин припремају за бању – пославши одред у најближу шуму по метлице. Пошто је то било током зиме, могли су да насеку само храстове или четинарске метлице.

Пре 1.000 година Нестор летописац устима апостола Андреја описује руско бањање овим речима:

„Чудо видех у Словенској земљи на своме путу овамо. Видех бање дрвене и наложе их јако и свуку се и буду наги, и полију се квасом и дижу на себе шибе младе и сами себе шибају и дотле се ишибају да једва живи излазе и облију се водом студеном и само тако оживе. И чине то стално…“

Свети Нестор описује догађаје који су се одиграли 1.000 година пре њега. Од нас су ти догађаји удаљени 2.000 година. Значи да је племе Словени (за разлику од Славјана како Руси зову све Словене) северозапада савремене Русије бањом називало место где се у пари шибају метлицама. Али како тада, тако и 1.000 година касније и сада, другим Словенима је то непознато.

Ето тако је бивало смешних неспоразума. Уместо бање-дашчаре, паре од камења и кваса за обливање козаци видеше базен са плавичастом радонском водом. И дан-данас се смеју кад се сете тог похода у базен са храстовим метлицама. Две словенске традиције, разишавши се у древна времена, спојиле су се на земљи у Српској Босни.

Тада су до миле воље пливали. Козаци су изгледали сурово, многи су тада имали дугачке браде. У води базена те су староверске браде пливале далеко испред својих власника. Поготово се по томе истицао козак из Риге Артур Артурић чија брада је била као код генерала Скобељева.

Истине ради треба истаћи да у Вишеградској бањи постоји не само хотел-санаторијум „Вилина влас“. Ту у уској долини, густо обраслој четинарском шумом, на површину избијају извори топле радонске воде. Људи су још у давна времена запазили лековитост те воде те је тако место и добило име. Ту има и старинских купатила од којих је једно, како кажу, подигнуто 1575. године, током изградње Вишеградског моста, за који је камен вађен управо у том крају.

Успомене командира 2. Руског добровољачког одреда Мухарјова Александра:

Био сам неколико пута у старом купатилу које су још Турци подигли. Први пут су нас довезли после вишесатне ноћне заседе у брдима. Од дугог непомичног лежања на хладној земљи, снега је још увек мало било, озебли смо до сржи, до последњег кутка у организму. Те децембарске ноћи нико се на стази није појавио. Једва смо докопељали до камиона. Буквално су нас убацивали на њих. Одатле смо кренули право, како нам рекоше, на топли извор. Управо то нам је и било крајње неопходно. Заправо је вода била тек млака. Чиме ли се то под земљом загревала – не зна се. Није врућа, само млака. Није нам било друге, ушли смо у воду све до ушију и седели, полагано се кравећи. Вода уопште, а радонска такође, поседује некаква магична својства. Отприлике сат касније у жилама нам је заколала крв, дух нам се ободрио и јавила се жеља да се сместа вратимо назад у брда!