Kitabı oku: «Преживљавање Шизофреније»
Преживљавање шизофреније
Моја прича о параноичној шизофренији, опсесивно-компулзивном поремећају, депресији, анозогнозији, самоубиству и лечењу и опоравку од тешке менталне болести
Од аутора Ричарда Карлсона Џуниора
Превела Цмиља Милошевић
© 2020 - Ричарда Карлсона Џуниора
Изјава о одрицању одговорности: Информације у овој књизи не треба сматрати лекарским саветом. Аутор није медицински радник. Корисници производа о менталном здрављу увек треба да се саветују са медицинским радницима.
Преживљавање шизофреније је документарна литература, међутим одређене чињенице и други детаљи су промењени.
Садржај
Поглавље 1 Будите искрени
Поглавље 2 Рођен у Њујорку
Поглавље 3 Моје дечаштво на северу Њујорка
Поглавље 4 Млади писац
Поглавље 5 Роско
Поглавље 6 Пубертет
Поглавље 7 Очев хонорарни посао
Поглавље 8 Непристојан према оцу мог пријатеља
Поглавље 9 Жохари љубимци
Поглавље 10 Ја за председника!
Поглавље 11 Писмо
Поглавље 12 Колеџ
Поглавље 13 Ени
Поглавље 14 Потпуно изражена параноична шизофренија
Поглавље 15 Причам тати о мафији
Поглавље 16 Биологија из средње школе у сну
Поглавље 17 Агнозогнозија
Поглавље 18 11. септембар
Поглавље 19 Доктор Нелсон
Поглавље 20 Схватио сам истину
Поглавље 21 Извињење о лагању
Поглавље 22 Закључак
Поглавље 23 Како сам данас
О књизи:
О аутору:
Поглавље 1
Будите искрени
Молим вас слушајте, јер је ово важно.
Најважнија ствар коју сам научио из суочавања са мојом тешком менталном болешћу је да морате бити искрени према себи и другима. Искреност није само камен темељац успешног и испуњеног живота - без ње не можете добити потребан третман или доживети истински опоравак.
Не траћите године свог живота говорећи лажи.
Будући да нисам био искрен према својим психијатрима и породици, нисам добио адекватан третман више од десет година. То је десет година мог живота које не могу да вратим.
Не устручавајте се да одмах почнете бити искрени. Ваш живот може зависити од тога.
Поглавље 2
Рођен у Њујорку
Рода ме је ставила у мамине руке почетком 1970-их. Моји родитељи су били из средње класе и католици, а живели смо у лепој улици у близини јеврејске четврти. Да ли сте знали да је вероватније да су људи који имају шизофренију рођени и да живе у урбаном окружењу? Провео сам већи део детињства у Њујорку, па се често питам колико је то утицало.
Мама је била вредна жена која је остајала код куће да се брине о мени, као и о мојој млађој браћи, Мајку и Стиву. Мој тата је био сјајан отац који ми је био добар пример за узор. Једном ме је одвео на посао у постројење за пречишћавање отпадних вода. И он и мама су били брижни према нама. Чинило се да је живот савршен.
Моја најранија сећања су на моје бабу и деду, који су живели на првом спрату наше куће. Моји родитељи, браћа и ја смо живели на спрату. Трчао бих доле у пиџами да видим бабу и деду сваког јутра. Деда је емигрирао из Пољске када је имао седамнаест година. Баба је рођена у Америци, али је одрасла у Пољској. Много сам је волео. Једно од мојих најживљих сећања на њу је како прави пирошке за вечеру. Пољско наслеђе ми је веома важно због бабе и деде.
Мој деда је био изврстан узор - једва сам чекао да одрастем и постанем попут њега. Угледао сам се на свог оца, који је био сјајан тата, али најбоље се сећам деде. Био је драг човек и заједно бисмо дуго шетали градом.
Једном, када сам имао четири године, направио сам трагове гума својом играчком Бетмобилом у свежем цементу који је наш комшија, Теди, излио у своје двориште, а деда је после загладио цемент.
Деда је био ћелав, носио је дебеле наочале и мирисао је на цигаре које је пушио.
„Не ради то!“, деда је узвикнуо када ме је видео са прозора: „Не!“ Међутим, ја сам наставио да возим свој нови Бетмобил кроз свежи цемент. Точкови Бетмобила и моје мале руке били су умрљани у цементу који се сушио. Када је деда истрчао ван, сунчева светлост се пробила кроз облаке.
„Вруум, вруууум, врууууум!“, гунђао сам док сам још брже возио Бетмобил. Бетмен и Робин морали су да ухвате злог Џокера!
Деда ме је ухватио за зглоб и извукао мој аутомобил из прљавштине. Заплакао сам пркосећи: „Деда, не!“, извијајући леђа и чврсто се држећи за аутомобил, трудећи се да не померим ни мишић. Повео ме је стрмим степеницама до нашег подрума како бих темељно опрао руке.
Али Џокер! Бетмену и Робин треба моја помоћ!
„Не играј се у цементу, Ричарде“, укорио ме је. Када је био љут, његов словенски акценат био је још израженији.
„Возило“, рекао сам, желећи да се играм више чак и када ми је засукао рукаве. Уместо да ми врати играчку, он ју је рибао, а затим опрао моје руке.
Још увек је требало да помогнем Бетмену, па сам питао могу ли да се играм у дворишту. Кад ме је пустио, отрчао сам до земље где је растао ред дивљих ружа. У грудима је почело да ме пече док сам јурио у помоћ кроз влажно тло.
„Вруууу, врууум, вруууууум!“ Бетмобил је убрзао до Готам банке.
Зауставио сам Џокера! Ја сам херој!
Моји родитељи и баба и деда су ме веома волели.
Поглавље 3
Моје дечаштво на северу Њујорка
Пре него што сам одрастао довољно за полазак у вртић, моји родитељи су изградили кућу у Стормвилу, малом граду на северу савезне државе Њујорк. Моји родитељи нису желели да одрастам у граду, јер су веровали да је град сувише груб за децу. Такође су желели да се побрину да имам добро образовање. Била је 1975. година, а наша кућа је имала жуту фасаду са белим рубовима.
Тата је сместио мало језерце у наше двориште пуно љиљана, рибе и ракова. Једног дана, тата је кући донео огромну жабу са посла и ставио је у језерце.
За мене је Стормвил било најбоље место на целом свету за одрастање дечака. Ловио сам жабе, пуноглавце, крастаче, корњаче, змије, даждевњаке и безброј других створења не само из језерцета у нашем дворишту, већ и из потока и језера широм суседства. Играо сам се као да сам у предводници војске, управљао сам градилиштем са камионима играчкама и забављао сам се на много других начина у нашој кући у Стормвилу. Дивље малине и купине расле су у нашем дворишту, а имале су тако сладак укус.
Једном је мој отац унајмио човека са булдожером да уклони дрво у нашем дворишту, а човек ми је понудио да ја возим његов булдожер. Био сам превише стидљива, па сам одбио. Волео бих да нисам. Одрастајући, пропустио сам мноштво занимљивих искустава јер сам био стидљив.
„Да ли би волео да возиш мој булдожер по свом дворишту?“, упитао је човек спуштајући се са булдожера. Носио је белу мајицу са рупама, стари раднички зелени комбинезон и излизане смеђе чизме.
Тата је погледао ка мени док сам се брзо сакрио иза њега, ћутећи. Нисам очекивао да ће ми данас бити понуђено да урадим нешто што је било толико забавно! Замислите да ја - петогодишњак! - возим булдожер, баш као прави грађевинац. Трнци у грудима заиграли су од нелагодне нервозе. Киша је падала раније тог поподнева, а због летње влаге моја знојна кошуља се прилепила за моје груди.
Мама је ставила руке на бокове. „Изађи и реци човеку: да, Ричарде!“, наговарала ме је она.
Погледао сам моје ципеле а тата је клекнуо гледајући ме. „Не стиди се. Можеш да га возиш и видиш како је“, рекао је.
Веома сам желео да могу да возим булдожер, али усне су ми биле затворене.
„Реци човеку: да“, рекла је мама поново, а ја сам се окренуо од тог финог човека.
„Стидим се“, одговорио сам, погледајући са стране у мамино лице на секунд. Кад би ме само поштедела ове ситуације!
„Биће забавно“, храбрила ме је. „Само пробај.“
„Ја ћу седети одмах поред тебе“, обећао је човек, „тако се ништа неће догодити.“
Отресао сам главом гледајући доле у моје ципеле, иако сам заиста желео да возим булдожер. Минут касније, отишао сам и нашао уточиште у нашем дворишту. Тамо сам се играо са својом играчком булдожером, гурајући канализацију око мог постројења за пречишћавање отпадних вода. Било ми је много пријатније ван видокруга оног финог човека. Али сам и даље желео и желео да могу да возим његов булдожер. Да бар тај човек није овде – онда би мој отац могао возити поред мене.
Моја стидљивост у детињству била је повезана са мојом осетљивошћу. Отприлике петнаест до двадесет посто мушкараца и жена имају осетљиве личности. Према подацима интернет странице ауторке Елејн Ерон која истражује осетљивост (www.hsperson.com), осетљиви људи су често „свеснији од других о суптилностима“, „лако их преплављују ствари попут јаког светла, јаких мириса, грубих тканина или сирене у близини “, и обично избегавају „насилне филмове и ТВ емисије “ и „ узнемирујуће или тешке ситуације “. Такође су често стидљиви као деца и адолесценти.
Волео сам што сам осетљив, јер ми је због моје осетљивости било много стало за моју породицу, пријатеље, наше суседство и мој сјајни живот у Стормвилу. Само бих волео да нисам био тако стидљив. Такође сам трпео пуно малтретирања због своје осетљивости - то ме је учинило другачијим од многих других дечака.
Поглавље 4
Млади писац
Сећам се да су ме први пут признали због мог писања када сам био у другом разреду, када сам победио на такмичењу под називом Зашто је мој учитељ моја симпатија. Победници су морали да ручају са својим учитељем у ресторану и да им се слике објаве у локалним новинама. Чак ме је једна радио станица интервјуисала. Схватио сам да вероватно личим на баку Карлсон, јер је она волела да пише поезију.
Био сам у другом разреду госпође Дејли баш пред одлазак на ручак када је то објављено преко разгласа.
„Одлучен је победник такмичења Зашто је мој учитељ моја симпатија. Хвала свима који су учествовали. Одабрана су два победника, један из другог разреда а један из трећег“, женски спикер је рекао.
Пажљиво сам слушао. Стомак је почео да ме мучи и осетио сам трнце у грудима.
Спикерка је прво рекла име победника из трећег разреда. Нисам препознао име. Затим је рекла: „Победник из другог разреда је Ричард Карлсон из разреда госпође Дејли. Честитамо обојици. Победници и њихови учитељи ће ручати у ресторану Мекдоналд. Хвала.“
Скакао сам горе доле за својим столом док ми је у грудима пулсирало интензивно разарајуће осећање среће.
„Честитам, Ричарде“, узвикнула је госпође Дејли, „и хвала ти!“ Упутила ми је сијајући осмех.
„Победио сам“, рекао сам Тонију, који је седео поред мене. „Победио сам.“
„Фолираш се“, рекао је, а затим је разред отишао у мензу.
Сво време током ручка, осећао сам велику радост изнутра. Једног дана, бићу светски познати писац, помислио сам, и био сам поносан.
Поглавље 5
Роско
Годинама касније, моја породица се преселила у Тусон, у Аризони, који се налази у пустињи Сонора. У петом разреду, један дечак из моје школе који је био годину дана млађи од мене опонашао је Роска, лика полицајца из телевизијске серије Војводе из Хазарда, која је била популарна у то време. И ја сам почео да се понашам као Роско.
„Глупани!“, узбуђено сам рекао мојим другарима Дејву, Рону и Стиву на игралишту поред ограде која је омеђавала школско двориште. Школа је скоро била завршена и било је лето, а напољу је било јако вруће. Са нас је капао зној као са војника у монсуну. Једино олакшање којем смо се могли надати је био повремени поветарац.
„Написаћу вам казну. Ухапсићу вас“, рекао сам Меган и њеним двема другарицама које су ишле према нама причајући међу собом. Затим сам се претварао да исписујем саобраћајну казну у свој замишљени блок, и предао је њој.
„Трчи за Дејзи!“, рекао је Рон док су се девојчице смејале. Дејзи је било име једне од ликова из серије, а Меган је била лепа баш као она. „Ухвати Дејзи“, рекао је Рон, а девојчице су се закикотале према мени.
„У реду, Клетусе. У великој сам потери. Ухватите их момци!“, рекао сам и почео да трчим око мојих пријатеља. Нисам хтео да и даље сугеришу да трчим за девојчицом! Каква страшна помисао.
Наставио сам да се понашам као Роско кроз цео шести разред, имитирајући јединствене особине тог лика и издавајући мојим другарима из разреда замишљене казне. Понекад, претварао бих се да возим полицијски ауто и правио сам звук сирене. Један дечак је једног дана донео кућни радио пријемник и дозволио ми да га посудим. Ходао сам по школи причајући у микрофон са каблом умотаним око мог каиша. Моји другови из разреда само су се смејали.
„Ију, ију, ију, ију, ију!“ завијао сам као звук сирене полицијских кола. „У великој сам потери, глупани! Трепери ми у јетри. Ђу, ђу, ђу“, рекао сам у пријемник, баш као Роско.
Дејв је највише пристајао на моје лудорије. Једном се понашао као Бос Хог, градоначелник и Росков шеф.
„Ја сам ти шеф!“, рекао је Дејв тапшући се по грудима, „Ухапси Дејзи, Роско!“ Смејао се.
„Ију, ију, ију! Ја сам Роско П. Колтреин.“ Пројурио сам аутомобилом поред њега.
„Ја сам ти заменик“, узвикнуо је Стиви, показујући на своје груди и затим склапајући руке са великим осмехом који ме је засмејао.
„У реду, Еносе“ одговорио сам. Енос је био други заменик. „Ђу, ђу, ђу!“ „Ђу, ђу, ђу!“
Иако је прошло више од тридесет година, сећам се да сам још тада осећао да је у мом уму било нешто што се није сасвим уклапало. Али нисам мислио да то што се разликујем од свих осталих значи да треба да тражим помоћ.
Поглавље 6
Пубертет
Током пубертета почеле су веома да ми се свиђају девојке. Много сам желео девојку. Већ сам знао да желим велику породицу, као ону у којој сам одрастао, и да желим сачекати брак да бих имао секс. Нажалост, са мном нешто није било у реду. Буквално нисам знао како да имам девојку због продромалне шизофреније. Нисам знао колико ме је фрустрирало као тинејџера. Покушавао сам и покушао да нађем девојку, па чак и тражио од својих пријатеља да ми помогну.
Нисам се много питао да ли сам можда ментално болестан. Нисам имао појма шта су то продромална шизофренија и параноична шизофренија. Можда бих, да је у школи било више свести о шизофренији и другим менталним поремећајима, схватио. Али уместо тога, моја болест се наставила а ја нисам имао појма.
Питао сам Стива да ли би могао да ми помогне да Дороти постане моја девојка у нижој средњој школи. Стиви је излазио са Доротином пријатељицом.
„Зашто не јуриш за Дороти“, рекао је Стив.
"Добро."
Нисам знао ништа о њој и никада нисам разговарао с њом, али заиста сам желео да имам девојку. Нисам био сигуран да ли треба да излазим са њом, али умирао сам за тим да будем заљубљен.
Он је написао писамце да пита Дороти да ли би хтела да ми буде девојка, а ја сам се потписао. Стиви и ја смо заједно дали писмо Дороти док се дружила са другарицама током ручка у школи.
Рекла је да, таман довољно гласно да је чујемо јер смо Стиви и ја стајали поред. Стиви се развеселео и Стиви и ја смо отишли.
Међутим, пошто нисам знао како да имам девојку, нисам никада причао или чак сео поред ње. Уз то, још сам био стидљив. Веома сам желео да седим поред ње током ручка да бих је боље упознао. Стално сам одгађао да са њом причам. Дороти никада није покушала да прича са мном. Раскинула је са мном преко телефона, нешто касније. То је било најдуже што смо разговарали. Стиви и други другари су ме задиркивали да пољубим Дороти, међутим био сам збуњен и нисам знао да то кажем девојци због тога што сам био тако болестан.
„Пољуби Дороти. Пољуби је“, Стиви је давао све од себе да ме убеди, „Пољуби своју прву љубав.“
„Хоћу“, обећао сам, надајући се да ћу схватити како да је боље упознам ускоро. Али једноставно нисам могао схватити, па сам наставио да одлажем разговор са њом.
Међутим, био сам у првој години средње школе када сам се први пут стварно заљубио. Сенди је била лепа и имала је добре особине. Мотао сам се око Сенди и још неколико наших пријатеља. Пријатељи су ми чак помогли да покушам да излазим са њом. Раније је један мој пријатељ предложио да бисмо Сенди и ја били добар пар. Подигао сам поглед кад је то рекао, а Сенди ме је погледала попреко. Гледајући уназад, мислим да су постојала три могућа разлога за такав израз лица. Први је био да сам јој се свидео, али није хтела да призна. Други је био да јој се нисам свидео и да није желела да има везу са мном. Трећи је био да није била сигурна како се осећа према мени. Уосталом, није знала много о мени. Урадила је оно што би могла урадити било која млада девојка ако је момак показивао интересовање да се забавља са њом.
Наравно, у то време, други разлог је био најочигледнији.
Нисам био у стању да схватим како би особа могла да реагује на такве ситуације, па сам претпоставио да нисам довољно привлачан или довољно добар за Сенди, што ме је повредило, а посебно је повредило моје самопоштовање. У почетку нисам могао да верујем да ме не воли. Срце ми је било сломљено, али на крају сам то преболео. Била је симпатична девојка за дружење. И, зато што сам био болестан, разлози један и три ми никада нису пали на памет.
Претпостављао сам да не знам како да имам девојку јер сам био стидљив и велики штребер. Моји пријатељи су оснажили ове идеје. Покушали су чак и да ми помогну да се уклопим. Стиви ми је предложио да косу разделим на средини, уместо на страну, што сам прихватио. Кит и ја смо у малој робној кући у тржном центру прегледали „кул“ одећу уместо оне штреберске коју сам обично носио.
Један пријатељ је споменуо да бих требао наћи девојку која није била тако лепа. Био сам превише покоран, па на то нисам ништа рекао. Нисам требао да се дружим са неким ко би рекао нешто тако. Могуће је да се нисам довољно заузимао за себе због менталне болести, јер нисам знао да ли треба или не да говорим, или шта да кажем.
На мојој другој години средње школе постизање добрих оцена постало ми је веома важно. У неком тренутку у току те године, почео сам да седим у библиотеци радећи домаће задатке или учећи током ручка. Зарадио сам највише оцене на енглеском и врло добре из алгебре 1, а добро сам се снашао и на осталим часовима. На првој години, нисам добро прошао.
Сад сам размишљао: „Ја то могу! Могу да идем на колеџ!“ Толико сам био задовољан због посвећености учењу. Маштао бих о томе колико бих био посвећен док не бих стигао до пословног курса у вишим одељењима на колеџу, а тада бих почео да тражим девојку. Планирао сам да сачекам до тада, јер сам желео да пронађем друга који ће ми помоћи да очев мали посао са излевањем смоле за репродукцију и производњу калупа прерасте у посао са пуним радним временом.
Ücretsiz ön izlemeyi tamamladınız.
