Kitabı oku: «Melisandina Želja», sayfa 3

On podiže oči i pogleda me. Jedna vena mu je pulsirala na desnoj slepoočnici, jer ga je uzbudio mog komentar.

„Nemaš pojma kako se osećam“ rekao je kratko. „Ja sam drugačiji. Drugačiji, razumeš li?“

„ I ja sam, od rođenja, gospodine. Mogu da Vas razumem, verujte mi“ branila sam se nežnim glasom.

Pokušao je da sretne moj pogled, ali sam ja spustila glavu.

Neko je zakucao na vrata i ja sa olakšanjem videh Kajlija koji je imao bezličan izraz lica.

„Zvali ste me, gospodine Meklejn?“

Pisac se razbesne. „Gde si se sakrio, lenštino?“

Pogled bolničara se u tren oka promeni, ali ne reče ništa.

„Sačekajte me u radnoj sobi, gospođice Bruno“ naredi mi Meklejn, a glas mu je i dalje drhtao od besa koji je gušio u sebi.

Nisam se okrenula dok sam izlazila.

Četvrta glava

Prošlo je nekoliko dana pre nego što se između mene i vlasnika Midnajt rouza ponovo uspostavila početna alhemija, a koja se u jednom trenutku izgubila.

Bežala sam od Kajlija kao đavo od krsta, da ne bi pomislio da mu pružam bilo kakve šanse. Njegove požudne oči su stalno tražile moje, uvek kad bi se sreli. Ali ja sam držala pristojnu distancu i nadala se da će biti dovoljna da ga sprečim u nekom pokušaju novih i neprijatnih napada. Sa druge strane, počelo je da mi se dopada društvo gospođe Makmilijan. Bila je to jedna mudra žena koja nije volela da ogovara, kako sam na početku pogrešno zaključila. Bila je odana do srži gospodinu Meklejnu i ta njena osobina nas je mnogo zbližila. Strastveno sam ispunjavala svoje zadatke, srećna što mogu, bar delimično, da preuzmem njegov teret na sopstvena leđa. Nedostajala su mi naše svađe i srce mi je skoro puklo od sreće kad su ponovo počele.

Neočekivano, kao što su i prestale.

„Prokletstvo!“

Naglo sam podigla glavu sagnutu nad nekim dokumetnima koje sam sređivala. Oči su mu bile zatvorene. To dečačko lice imalo je tako ranjivi izraz da sam se raznežila.

„Jel sve u redu?“

Pogled mu je bio leden, skoro da mi je bilo žao što je otvorio oči.

„Moj prokleti izdavač“ objasnio je, mašući papirom. Bilo je to pismo koje je stiglo poštom jutros. Ja sam pregledala tu poštu i zažalila što mu to pismo nisam prvo dala. Možda je bio ljut na mene što sam zanemarila tako važnu stvar. Ali ono što je potom rekao otkrilo je tajnu.

„Voleo bih da se ovo pismo negde izgubilo“ rekao je razočarano. „Traži da mu pošaljem ostatak rukopisa“.

Nisam odgovorila što je u njemu izazvalo još veći bes. „A ja nemam ništa više da mu pošaljem“.

„Već danima Vas gledam kako pišete“ usudila sam zbunjeno da kažem.

„Već danima pišem gluposti, koje završavaju tamo gde treba da završe“ objasnio je i pokazao na kamin.

Primetila sam da je vatra juče gorela i začudila sam se, jer e bilo pravo letnje vreme, ali nisam tražila objašnjenje.

„Pokušajte da ga pozovete. Hoćete da ga ja pozovem?“ brzo sam predložila.

„Sigurno će razumeti...“

Mahnuo je rukom kao da se brani od neke dosadne mušice i prekinuo me. „Šta da razume? Da sam u stvaralačkoj krizi? Da imam klasičnu blokadu?“ Od tog prezrivog osmeha srce mi zakuca brže, kao da ga je dodirnuo.

Bacio je pismo na sto. „Knjiga ne napreduje. Prvi put u karijeri mi se čini da nemam šta više da napišem, da sam istrošio sve ideje“.

„Onda radite nešto drugo“ rekla sam iznenada.

On me pogelda kao da sam poludela. „Izvinite?“

„Napravite pauzu, tek toliko da shvatite šta se događa“ objasnila sam žurno.

„A šta da radim? Da idem na trčanje? Da se provozam kolima? Ili da odem na tenis?“ Sarkazam njegovog glasa sekao me je na komade. Činilo mi se čak da osećam kako mi lepljiva krv curi iz rana.

„Ima i drugih hobija, ne samo onih koji podrazumevaju fizičku aktivnost“ rekla sam i pognula glavu. „Mogli biste da slušate muziku, možda. Ili da čitate“.

Evo, sad će me saseći u trenutku, kao nekooga ko je predložio najveću gomilu gluposti u istoriji čovečanstva. Ali njegove oči su bile mirne, koncentrisane na mene.

„Muzika. Nije loša ideja. Uostalom, nemam šta drugo da radim, zar ne?“ Pokaza mi na gramofon na najvišoj polici. „Spustite ga, molim Vas“.

Popela sam se na stolicu i dok sam ga skidala, pažljivo sam ga pogledala. „Divan je. Jel originalan?“

Potvrdio je dok sam ga stavljala na sto. „Oduvek sam voleo starinske stvari, mada je ovo malo savremenije. U crvenoj kutiji su ploče“.

Stala sam ispred biblioteke, a ruke su mi visile sa strane. Na istoj polici gde je bio i gramofon bile su dve tamne kutije sličnih dimenzija. Pokvasila sam usne, grlo mi je gorelo.

Nestrpljvo me je pozvao. „Mrdnite se, gospođice Bruno. Znam da nigde ne žurim, ali to ne znači da treba da budete spori. Ili ste išli na časove kod Kajlija?“

Nikad se neću navići na njegovu zajedljivost, besno sam pomislila dok sam razmišljala šta ad radim. Sad je bio trenutak: da mu poverim svoju manu ili da nastavim lakšim putem, kao do sada? Ili da zgrabim bilo koju kutiju i da se nadam da je prava? Nisam mogla prvo da je otvorim i da provirim unutra, bile su zatvorene širokom lepljiovm trakom. Od same pomisli na strašne reči koje će mi uputiti, ako mu kažem istinu, odlučila sam da se popnem na stolicu i uzmem jednu kutiju. Spustila sam je na sto negledajući ga. Po onome što sam čula shvatila sam da su unutra ploče. Bila je to ona prava. Nastavila sam normalno da dišem.

„Evo ga“. Stavio je jednu ploču. Debisi.

„Zašto baš on?“ upitala sam.

„Zato što sam počeo da ga cenim od kada znam da suVam zbog njega dali to ime“.

Primitivna jednostavnost njegovog odgovora ostavi me bez daha, a srce mi se uvijalo između nada oštrih kao trnje. Jer su bile mnogo lepe i izgledale su nestvarne.

Nisam znala da sanjam. Možda zato što je moj um shvatio još na rođenju da moje srce to odbija da radi. To jest da snovi nikada ne postaju stvarnost. Bar ne moji.

Počela je muzika i osvojila celu sobu. Prvo nežno, zatim grublje, sve dok nije došlo do uzbudljivog i zavodljivog krešenda. Meklejn je zatvorio oči i udobno se zavalio upijajući i usvajajući ritam kao da ga krade, ali ima dozvolu.

Gledala sam ga, koristeći priliku što žmuri. U tom trenutku mi je izgledao vrlo mlad i nežan, kao da mi ga običan vetrić može odneti. I ja sam zatvorila oči na tu strašnu i smešnu pomisao. On nije bio moj. Niti će ikada biti. U kolicima ili ne. Što pre to shvatim pre ću se urazumiti, smiriti i uravnotežiti. Nisam mogla da otvorim kavez u koji sam se sama zaključala, rizikujući da silno patim zbog jedne obične maštarije, neostvarenog devojačkog sna.

Vatrena i opijajuća muzika se prekide.

Otvorismo oči u istom trenutku. Njegove ponovo postadoše hladne. Moje zamagljenje, uspavane.

„Knjiga ovako neće napredovati“ izjavio je. „Vratite ploče, Melisanda. Hoću malo da pišem, čak sve ponovo da napišem“.

Uputi mi iskričav osmeh. „Vaša ideja sa muzikom je bila genijalna. Hvala“.

„Stvarno?… Nisam uradila ništa naročito“ rekla sam izbegavajući njegov pogled koji je bio tako dubok da sam rizikovala da se izgubim.

„Ne, i niste uradili ništa naročito, stvarno“ dodao je, gazeći po mom moralu, brzim pokretima kojima me je ubijao. „Vi ste naročiti, Melisanda. Vi, a ne ono što govorite ili radite“.

Pogled mu se sudario sa mojim i želeo je da ga zarobi, kao i uvek. Podigao je obrve. Već sam dobro poznavala tu ironičnu mimiku. „Hvala gospodine“ odgovorila sam skrušeno.

On se nasmeja kao da sam rekla neku šalu. Nisam se naljutila. Bar je smatrao da sam zabavna. Bolje išta nego ništa. Vratila sam se na naš razogovor od pre nekoliko minuta, kad me je pitao da li bih zbog ljubavi nekome dala noge ili dušu. Tada sam mu odgovorila da nikada nisam volela i nisam znala kako da se ponašam. Sad sam shvatila kako sam mogla da odgovorim na to opasno pitanje.

Povukao je kompjuter prema sebi i počeo da piše, isključivši me iz svog sveta. Vratila sam se svojim poslovima, iako mi je srce drhtalo. Kad bih se zaljubila u Sebastijana Meklejna bilo bi to ravno samoubistvu. A ja nisam imala želju da budem kamikaza. Jel tako? Bila sam jedna razumna, praktična, racionalna devojka koja nije mogla da sanja. Čak ni otvorenih očiju. Ili sam takva bila do pre nekoliko trenutaka, ispravila sam se.

„Melisanda?“

„Da, gospodine?“ Okrenula sam se prema njemu, iznenađena što mi se obratio. Dok je pisao isključio bi se od svega i od svih.

„Trebaju mi ruže“ rekao je i pokazao na praznu vaznu da stolu. „Recite Milisent da ih nabere, molim Vas“ .

„Naravno, gospodine“. Zgrabila sam keramičku vaznu obema rukama. Znala sam da je teška.

„Crvene ruže“ objasnio je. „Kao tvoja kosa“.

Pocrvenela sam iako nije bilo ničega romantičnog u tome što je rekao.

„Dobro, gospodine“.

Osetila sam njegov pogled na leđima dok sam pažljivo otvarala vrata i izlazila u hodnik. Sišla sam na prizemlje držeći čvrsto vaznu u rukama.

„Gospođo Mekmilijan? Gospođo?“. Nije bilo ni traga od stare domaćice, a onda sam se kroz maglu prisetila. Dok sam doručkovala rekla mi je nešto u smislu slobodnog dana… Da li je mislila na danas? Nisam mogla da se setim. Gospođa Mekmilijan je bila neprestano izbacivala zbunjujuće informacije i retko sam uspevala da je slušam od početka do kraja. Nije je bilo ni u kuhinji. Rastužila sam se i spustila vaznu na sto pored korpe sa svežim voćem.

Divno. Shvatila sam da moram sama da izaberem ruže u bašti. To je bio zadatak koji je prevazilazio moje sposobnosti. Bilo bi mi lakše da uhvatim oblak ili da odigram neki valzer.

Bučalo mi je u ušima i postala sam svesna da će se uskoro desiti katastrofa. Ispred mene je bila bašta sa ružama vrelim kao da gore. Crvene, žute, roze, bele, čak i plave. Šteta što sam ja živela jedan crno beli život u kome je sve bilo kao u senci. Život u kome je svetlost bilo nešto neobjašnjivo, neodređeno, zabranjeno. Nisam čak mogla ni da sanjam kako razlikujem boje, jer uopšte nisam znala kakve su. Od rođenja.

Napravila sam nesiguran korak prema ružičnjaku. Obrazi su mi goreli. Morala sam da nađem opravdanje što sam se gore vratila bez cveća. Jedno je bilo izabrati između dve kutije, a sasvim drugo odneti ruže iste boje. Crvene. Kakva je crvena? Kako da zamislim nešto što nikad nisam videla, ni u knjizi?

Zgazila sam jednu polomljenu ružu. Sagla sam se da je podignem. Uvenula je, kao biljka je bila mrtva, ali je i dalje mirisala.

„Šta radiš ovde?

Naglo sam pomerila kosu sa čela i zažalila što je nisam skupila u punđu kao i obično. Visila mi je niz leđa već mokra od znoja.

„Treba da naberem ruže za gospodina Meklejna“ kratko sam odgovorila.

Kajl mi se osmehnuo, njegov uobičajeni osmeh skrivenih namera. „Jel ti treba pomoć?“

U tim praznim i dvosmislenim rečima koje je doneo vetar, našla sam put izbavljenja, neočekivanu prečicu kojom sam bez oklevanja morala da krenem.

„Ustvari, trebalo je ti to da uradiš, ali te nisam našla. Kao i obično“ rekla sam besno.

Obrazi mu zadrhtaše. „Ja nisam baštovan. Već imam isuviše posla“.

Na te njegove reči sam prasnula u smeh. Stavila sam ruku na usta praveći se da sakrivam osmeh.

On me ljutito pogleda. „Istina je. Šta misliš ko mu pomaže da se kupa, oblači, ko ga gura?“

Pomisao na nagog Sebastijana Meklejna skoro da mi izazva kratak spoj. Prati ga, oblačiti ga… To bih tako rado radila. Sledeća misao, a to je da ja to nikada neću raditi, naterala me je da oštro odgovorim.

„Veći deo dana si slobodan. Naravno, uvek moraš da budeš tu, ali te on retko uznemirava“ povećala sam dozu oštrine. „Ajde, dođi da mi pomogneš“.

Nevoljno je krenuo. Utrapila sam mu makaze, osmehujući se. „Crvene ruže“ objasnila sam.

„Nabraću“ mramljao je i počeo da radi.

Na kraju, kad je buket bio gotov, otišli smo u kuhinju gde smo uzeli vazu. Činilo mi se jednostavnije i lakše da podelimo zadatak. On će nositi vaznu, a ja cveće. Meklejn je još uvek pisao u zanosu. Prekinuo je kad nas je video da ulazimo zajedno.

„Sad mi je jasno zašto ti je toliko trebalo“ reče gledajući me.

Želeći da što pre ode Kajl brzo spusti vaznu na sto. Tako brzo da se skoro prevrnula. Već je izašao kad sam počela da stavljam ruže u vaznu.

„Zar je to bio tako težak zadatak da je neko morao da ti pomogne?“ upita me on, a iz očiju od besa počeše da mu sevaju munje.

Batrgala sam se kao riba koja je ugrizla udicu. „Vazna je teška“ opravdavala sam se. „Sledeći put ga neću pozvati“.

„Vrlo mudro“. Glas mu je bio anđeoski. Ali sa licem koje mu je prekrivala dvodnevna brada, izgledao je kao zli đavo koga su podzemna božanstva direktno dovela da me muči.

„Nisam našla gospođu Mekmilijan“ bila sam uporna. Kao riba koja se i dalje bori i ne shvata da je ulovljena. „A, da, danas je njen slobodan dan“ pretpostavio je on. Ali zatim se njegov pritajeni bes ponovo vrati. „ Ne želim ljubavne odnose među mojim osobljem“.

„To mi nije ni palo na pamet!“ rekla sam besno i tako iskreno da mi je uputio osmeh kao znak da se slaže sa mnom. „Drago mi je zbog toga“. Oči su mu bile ledene bez obzira na osmeh. „Naravno to ne važi za mene. Ne smeta mi da imam ljubavne odnose sa mojim osobljem“. Naglasio je te reči da bi istakao da se šali.

Prvi put sam poželela da ga udarim, a onda sam shvatila da i nije prvi put. Pošto nisam mogla da se istresem na onoga ko je to zaslužio, čvrsto sam stegla buket ruža i zaboravila da imaju trnje. Iznenadila sam se što me je zabolelo, kao da sam bila otporna na ubode, a i borila sam se sa nečim drugim.

„Jaoj!“ Naglo sam povukla ruku.

„Jesi se ubola?“

Moja ljutiti pogled više je govorilo od bilo kojeg odgovora. Pruzio je ruku tražeći moju.

„Daj da vidim“.

Pružila sam mu je kao da sam automat. Crvena krv curila je po beloj koži. Tamna, crna za moje nenormalne oči. Karmin crvena za njegove, normalne.

Pokušala sam da povučem ruku, ali me je on jako stagnuo. Pogledala sam ga, zbunjena. Netremice je gledao u moj prst, očaran, hipnotisan. Zatim, kao i obično, sve se prekide. Promenio mu se izraz lica, i to tako da nisam uspela da ga odgonetnem. Bilo mu je gadno i brže bolje je skrenuo pogled. Ruka mi je sad bila slobodna i ja prislonih prst na usta da bih usisala krv.

On se okrete prema meni kao da ga je na to nagnala neka grozna i jaka sila. Izraz lica mu je bio kao da pati, umire. Ali samo na trenutak. Potresno i nelogično.

„Knjiga dobro napreduje. Vratila mi se inspiracija“ rekao je, kao da odgovara na moje nepostavljeno pitanje. „Jel možeš da mi doneseš šolju čaja?“

Zgrabila sam njegove reči kao konopac bačen da se spasem od davljenja. „Idem odmah“.

„Jel ćeš moći sama, ovog puta?“ Njegova ironija je bila skoro prijatna posle onog strašnog pogleda od malopre.

„Probaću“ odgovorila sam, prihvatajući igru.

Ovog puta nisam srela Kajlija, hvala bogu. U kuhinji sam se bolje snalazila nego u bašti. Pošto tu stalno jedem, zajedno sa gospođom Mekmilijan, znala sam sve tajne. Našla sam bez problema čajnik u jednom ormanu pored firžidera, a kesice čaja u limenoj kutiji u drugom. Vratila sam se na gornji sprat sa poslužavnikom u rukama.

Meklejn nije podigao pogled kad sam ušla. Očigledno da su mu uši, kao antene, već javile da sam sama.

„Donela sam i šećer i med, jer nisam znala šta volite. I mleko“.

Iscerio se kad je video polužavnik. „Zar nije pretežak za tebe?“

„Snašla sam se“ rekla sam ponosno. Morala sam da se naviknem da se branim od njegovih šala koje sam više volela od tragičnog izraza lica koji je imao malopre.

„Gospodine...“ Došao je trenutak da se suočim sa važnim pitanjem.

Prijateljski mi se nasmejao kao vladar prema odanom podaniku. „Da, Melisanda Bruno?“

„Htela bih da znam kad je moj slobodan dan“ rekla sam hrabro, u jednom dahu.

On podiže ruke i dražesno se protegnu pre nego što je odgovorio. „Slobodan dan? Tek što si stigla, već hoćeš da me se oslobodiš?“

Premestila sam se sa noge na nogu dok sam gledala kako sipa kašiku mleka i kašiku šećera u čaj, a zatim polako pije.

„Danas je nedelja, gospodine. Gospođa Mekmilijan ima slobodan dan. A prekosutra će biti tačno nedelju dana od kako sam ovde. Možda je sad trenutak da o tome popričamo, gospodine“. Izgledalo mi je kao da uopšte ne želi da mi da slobodan dan.

„Melisanda Bruno, možda misliš da nećeš imati slobodan dan?“ upitao me je sa osmehom kao da mi je pročitao misli.

Samo što nisam promrljala da to nije tačno, da nikad nisam ništa slično ni pomislila, što je bila besmislica, kad je on dodao. „...zato što bi bila u pravu“.

„Možda nisam dobro razumela, gospodine. Jel to još jedna od Vaših šala?“ Glas mi je bio blag, jer sam se trudila da se obuzdam.

„A ako nije?“ reče, a oči su mu bile duboke kao okean.

Gledala sam ga u čudu. „Ali gospođa Mekmilijan...“

„Ni Kajl nema slobodan dan“ podseti me i lukavo se osmehnu.

Izgladalo je da se ludo zabavlja. „Ali on nema određeno radno vreme za razliku od mene“ rekla sam hladno. Žarko sam želela da istražim selo i okolinu kuće i smetalo mi je to što moram da se borim za svoja prava.

Nije ni trepnuo. „Zato mi je uvek na raspolaganju“.

„Kad onda mogu da izađem?“ upitala sam i podigla glas, „Možda noću? Slobodna sam od sumraka do zore...Umesto da spavam, ići ću da lutam? Za razliku od Kajlija, ja ovde živim, ne idem kući uveče“.

„Nemoj slučajno da izlaziš noću. Opasno je“.

Njegove reči su se utisnuše u moju savest i izazvale drhtavicu od besa. „Sad smo u ćorsokaku“ rekla sam, a glas mi je bio leden kao i njegov. „Hoću da vidim okolinu, ali nemam slobodan dan, pa ne mogu. Ali, sa druge strane, preteći mi govorite da ne smem da izlazim noću, smatrajući da je opasno. Šta mi preostaje?“

„Još si lepša kad se razljutiš, Melisanda Bruno“ primetio je. „Bes ti oboji obraze divnom roze bojom“.

Uživala sam u divnom trenutku radosti zbog takvog komlimenta, ali je bes prevladao. „Dakle? Da li ću imati slobodan dan?“

Šeretski se nasmejao, pa se moj bes umanjio i zamenilo ga je drugačije i nejasno uzbuđenje.

„OK. Neka bude nedelja“ na kraju je popustio.

„Nedelja?“ Tako brzo je popustio da sam se zbunila. Uvek je brzo donosio odluke da sam sumnjala u svoju sposobnost da ga pratim. „Pa to je slobodan dan gospođe Mekmilijan... Jeste li sigurni...?“ „Milisent je slobodna samo pre podne, vi uzmite po podne“.

Klimnula sam glavom, ali nisam bila sigurna. Za sada sam morala da se zadovoljim.

„U redu“.

Pokazao mi je na poslužavnik. „Budite ljubazni i odnesite ga u kuhinju“.

Stigla sam već do vrata, kad mi je na pamet pala jedna misao i pogodila me kao grom. „Zašto baš nedelja?“

Okrenula sam se i pogledala ga. Izgledao je kao zvečarka i sve mi odmah beše jasno.

„Zato što je danas nedelja i onda moram da čekam još sedam dana“. Pirova pobeda. Bila sam toliko besna da se umalo nisam bacila na njega.

„Brzo će da prođe“ odgovorio mi je veselo. „I nemojte da zalupite vrata kad budete izlazili“.

Baš sam to htela da uradim, ali mi je poslužavnik zasmetao. Trebalo je da ga spustim na pod, ali sam odustala. Možda bi mu to bilo još zabavnije.

Te noći sam sanjala, prvi put u životu.

Peta glava

Izgledala sam sablasno kao duh, u spavaćici koja se lelujala na nevidljivom vetru. Sebasijan Meklejn me je držao za ruku, nežno. „Hoćeš li da igraš sa mnom, Melisanda Bruno?“

Stajao je nepomičan pored mog kreveta. Nije bilo kolica, njihao se bled kao što je bio i moj san.

Približila sam mu se, brzo kao kometa. On me očara osmehom nekoga ko ne sumnja u tuđu sreću, jer isijava svoju.

„Gospodine Meklejn… Vi možete da hodate...“ Glas mi je bio nežan i zvučao je kao dečji.

Uzvratio mi je osmeh, ali mu oči behu tužne i tamne. „Bar u snovima, da. Zar nećeš da me zoveš Sebastijan, Melisanda? Bar u snu?“

Bila sam zbunjena i nisam mogla da se oslobodim zvaničnosti, čak i u tom nestavrnom trenutku.

„Dobro… Sebastijane“.

Njegove ruke mi se obaviše oko struka, čvrsto i radosno. „Jel znaš da igraš, Melisanda?“

„Ne“.

„Onda ću ja da vodim. Misliš da možeš?“ Gledao me je nepoverljivo.

„Mislim da neću moći“ rekla sam iskreno.

On je klimnuo glavom, a moja iskrenost ga nije zbunila. „Ni u snu?“ „Ja nikada ne sanjam“ odgovorila sam nepoverljivo. A ipak se to sada događalo. Bila je to nepobitna činjenica, zar ne? Nije moglo biti stvarno. Ja u njegovim rukama, u spavaćici, blagost njegovog pogleda, on bez kolica.

„Nadam se da se nećeš razočarati kad se probudiš“ rekao je zamišljeno.

„Zašto bih?“ pitala sam.

„Ja ću biti prvi san koju ćeš sanjati u tvom životu. Jesi li razočarana?“ Gledao me je ozbiljan i sumnjičav.

Onda je krenuo i ja mu zabih nokte oštre kao kandže u ruke. „Ne, ostani sa mnom. Molim te.“

„Zar me stvarno želiš u svom snu?“

„Ne želim nikog drugog“ rekla sam samouvereno. Sanjam, ja sanjam, ponavljala sam. Mogla sam da kažem sve što mi je padalo na pamet, a da se ne bojim posledica.

On mi se i dalje smešio, lepši nego ikad. Polako me je vrteo pa, kako sam postala sigurnija, lagano je ubrzavao ritam. Bio je to tako realan san da sam se prepala. Prsti su mi opipavali mekoću njegovog kašmirskog džempera čvtinu njegovih mišića. U jednom trenutku se nešto začulo, kao klatno koje otkucava tačan sat. Nasmejala sam se. „I ovde!“

Nije mi se baš dopao taj zvuk klatna, bio je oštar, uznemirijući, stari.

Sebastijan se odvoji od mene, namršten. „Moram da idem“. Poskočila sam kao da me je pogodio metak. „Baš moraš?“

„Moram, Melisanda. I snovi imaju kraj“. Iz njegovih tihih reči izbijala je tuga zbog rastanka.

„Vratićeš se?“ Nisam mogla da ga pustim da tek tako ode, bez borbe.

On me je pažljivo gledao kao što je uvek radio i danju, u stvarnosti. „Kako mogu da se ne vratim sad kad si naučila da sanjaš?“

To poetsko obećanje ubrza moj puls, koji je već bio nepravilan od same ideje da ga više neću videti. Bar ne ovako.

San se ugasi kao plamičak sveće. I noć se ugasi. Prva stvar koju sam ugledala, čim sam otvorila oči bio je plafon sa velikim gredama. Zatim otškrinut prozor, zbog vrućine.

Prvi put sam sanjala.

Milisent Mekmilijan mi se ljubazno nasmeja kad me je videla u kuhinji. „Dobro jutro, draga. Jesi li dobro spavala?“

„Kao nikada pre“ kratko sam rekla. Srce samo što mi nije iskočilo kad sam se setila ko je bio glavna ličnost mog sna.

„Baš mi je drago“ reče domaćica iako nije znala na šta ja mislim. Započela je detaljnu priču o tome kako je provela dan u selu. Od mise, do susreta sa raznim ljudima čija imena mi ništa nisu značila. Pustila sam je da priča, kao i uvek, dok su mi misli bile zauzete prijatnijim maštarijama i stalno sam gledala na sat, grozničavo očekujući da ga ponovo vidim.

Bilo je detinjasto misliti da će mi dan biti drugačiji, da će se on ponašati na drugi način. To je bio samo san, ništa drugo. Ali pošto nisam imala iskustva po tom pitanju, nadala sam se da može da se odrazi na stvarnost.

Kad sam ušla u radnu sobu on je, srebrnim nožem, otvarao pisma. Samo malo je podigao pogled kad sam se pojavila.

„Još jedno pismo od mog izdavača. Ugasio sam mobilni telefon da mu se ne bih javio! Ne podnosim ljude bez mašte… Nemaju pojma šta znači svet jednog umetnika, njegovo vreme, njegovi prostori...“ Njegov oštar ton me spusti na zemlju. Nije me ni pozdravio, niti mi se bilo kako obratio, ni blago pogledao. Dobrodošla u stvarnost, sama sam sebe pozdravila. Kako sam mogla da mislim drugačije! Eto zašto nikada ranije nisam uspevala da sanjam. Zato što nisam verovala, nisam znala, nisam pokušala da se nadam. Trebalo je da se vratim da budem Melisanda od pre nego što sam došla u ovu kuću, pre našeg susreta, pre varke.

Možda ću ga ponovo sanjati. Ta misao me je zagrejala više nego čaj koji mi je dala gospođa Mekmilijan ili zaslepljujuće sunce koje je dolazilo sa prozora.

„Pa? Šta stojite tu kao spomenik? Sedite, zaboga“.

Sela sam mirno naspram njega dok mi je prekor goreo na licu. Dade mi pismo i reče ozbiljno. „Pišite im. Recite im da će imati rukopis do datuma koji smo odredili“.

„Jeste li sigurni da možete da stignete. Hoću da kažem… Počeli ste da ga potpuno menjate...“

Besno je reagovao na reči koje je smatrao kritikom. „Noge su mi paralisane, a ne mozak. Imao sam trenutak krize. To je prošlo. Potpuno“.

Celo pre podne sam obazrivo ćutala dok sam ga gledala kako vrlo energično udara po tastaturi. Sebatisjan Meklejn prgavi čudak koga je bilo lako iznervirati. Lako i mrzeti, pomislila sam, krišom ga posmatrajući. Ali bio je i lep. Mnogo, i bio je svestan toga. Što ga je činilo još odbojnijim. U snovima mi se pojavilo biće koje ne postoji, projekcija mojih želja, a ne stvaran čovek, od krvi i mesa. San je bio prevarant, strašan lažov.

U jednom trenutku pokaza mi na ruže. „Donesi druge, molim te. Ne volim kad uvenu. Hoću da budu uvek sveže“.

Glas mi se povratio. „Odmah“.

„I ovog puta, pazi da se ne ubodeš“. Grubost njegovog glasa me zbuni. Nikako da se naviknem na te česte izlive besa sa željom za uništenjem.

Da ne bih rizikovala, uzela sam celu vaznu i sišla na prizemlje. Na sredini stepenica srela sam domaćicu koja požuri da mi pomogne. „Šta je bilo?“ „Hoće sveže ruže“ objasnila sam kratko. „Kaže da ne podnosi uvele“.

Žena podiže pogled prema nebu. „Svaki dan nešto novo“.

Odnele smo vaznu u kuhinju, a onda ona ode da nabere sveže, iscljučivo crvene ruže. Ja sam se srušila na jednu stolicu kao da me je ophrvala mračna atmosfera ove kuće. Nisam uspevala da se otarasim noćašnjeg sna i zato što je bio prvi u mom životu, a to mi je još uvek bilo jezivo otkriće, ali i zbog toga što je bio vrlo živ, bolno živ. Zvuk sa šporeta me prenu. Bio je tako strašan da sam pomislila da sam ga čula i u mom snu. Možda ga je baš taj detalj učinio stvarnim.

Bezizražajne oči mi se napuniše nezadrživim suzama. Jecaj koji nisam mogla da kontrolišem, izađe mi iz grla. U tom stanju me nađe domaćica kad se vratila u kuhinju. „Evo svežih ruža za našeg gospodina i gazdu“ reče veselo. A onda vide moje suze i prinese ruke na grudi. „Gospođice Bruno! Šta se desilo? Jeste li dobro. Nije valjda zato što Vam gospodin Meklejn ispira mozak? On voli da se ruga svima, vuk samotnjak, ali je drag kad se seti da može i takav da bude… Ne brinite, šta god da Vam je rekao, već je zaboravio“.

„U tome je problem“ rekla sam plačljivim glasom, ali ona nije čula, jer već je počela svoje priče.

„Spremiću Vam čaj, prijaće Vam. Sećam se, jednom, u kući gde sam ranije radila...“

Otrpela sam u tišini njenu dugačku priču, ceneći promašeni pokušaj da me zabavi. Pila sam topli napitak i pretvarala se da mi je bolje kako bih odbila dalju pomoć. Htela sam sama da odnesem ruže, ali ona je navalila da me isprati bar do odmorišta i tu njenu ljubaznu ponudu nisam mogla da odbijem. Kad sam se vratila u radnu sobu bila sam ona stara Melsanda, oči su mi bile suve, srce mirno, duša bezbrižna.

Vreme je prolazilo, teško kao armirani beton, u tišini crnoj kao i moje raspoloženje. Meklejn me je ignorisao sve vreme, obraćajući mi se samo kad je morao. Grčevita želja koje se pojavila u sumrak bila je ista kao i ona jutrošnja. Želela sam ponovo da ga vidim. Da li je moguće da je prošlo tako malo vremena?

„Možete da idete, gospođice Bruno“ rekao mi je ne gledajući me u oči. Samo sam mu poželela prijatno veče, otmeno i hladno kakav je bio i on.

Zamolio me je da nađem Kajlija, i dok sam ga tražila sam Kajlija začula sam jecaj koji je dolazio ispod stepenica. Spetljala sam se i nisam znala šta da radim. Posle malo razmišljanja, rešila sam da vidim odakle potiče taj zvuk i to što sam videla me je zbunilo.

Lice u senci, nejasni obris koji je bio zauzet duvanjem nosa, bio je Kajl. Čovek koji je držao zgužvanu maramicu u ruci bio je bleda kopija onog ludog zavodnika od pre nekoliko dana. Samo sam ga pogledala, nema od iznenađenja.

On primeti da sam tu i napravi korak napred. „Jel ti žao? Ili ti je smešno?“

Izgledalo je kao da sam ga krišom gledala, kao da sam neki bezobzirni posmatrač. Odbila sam ternutni napad i opravdala se.

„Traži te gospodin Meklejn. Hoće da se povuče u sobu da bi večerao. Ali… Jesi li dobro? Mogu li nekako da ti pomognem?“

Lice mu se osu tamnim flekama i shvatila sam da je pocrveneo, jer mu je bilo neprijatno.

Napravila sam korak unazad. „Ne, izvini, zaboravi šta sam ti rekala. Samo nabijam nos u tuđa posla“. Odmahnuo je glavom, neobično plemenit. „Mnogo si draga da bi nabijala nos u tuđa posla, Melisanda. Ne, ja… Samo sam neraspoložen zbog razvoda“. Tek tada sam shvatila da u ruci ne drži maramicu, nego neki papir. „Otišla je. Svi moji pokušaji da nešto popravim su propali“.

U tom trenutku mi dođe da se nasmejem. Pokušaji? A kako je to pokušavao? Tako što je davao provokativne predloge jedinoj mladoj ženi u svojoj okolini?

„Žao mi je“ rekla sam i bilo mi je neprijatno.

„I meni“. Napravio je još jedan korak unapred i izašao iz senke. Lice mu je bilo izbrazdano suzama i promenila sam mišljenje koje sam o njemu ranije imala.

Nisam znala da li da ga i dalje zbunjeno gledam. Šta je nalagao bonton po pitanju obraćanja osobama koje se razvode? Kako ih utešiti? Šta da im kažeš, a da ih ne povrediš? Ma da, kad je pisan bonton razvodi nisu ni bili mogući.

„Reći ću gospodinu Meklejnu da ti nije dobro“ rekla sam.

On se uspaniči. „Ne, ne. Ne smem sada da ostanem bez posla, a plašim se da Meklejn samo traži razlog da me definitivno otpusti iz Midnajt rouza. Ne, samo malo da se saberem i stižem“.

„Malo vremena da se sabereš, naravno“ ponovila sam nepoverljivo. Kajl je stvarno strašno izgledao, kosa mu je bila razbarušena, lice crveno od plakanja, bela uniforma izgužvana kao da je u njoj spavao. „Dobro. Laku noć“ pozdravila sam ga, a moja jedina želja je bila da se sklonim u sobu. Bio je ovo jedan dug dan, nisam bila u stanju nikoga da tešim, ni sebe samu.