Kitabı oku: «Melisandina Želja», sayfa 4

Klimnuo je glavom kao da nije imao poverenja u svoj glas.

Na kratko sam svratila u kuhinju pre nego što sam se popela u sobu. Nisam bila gladna, pa sam htela da kažem ljubaznoj gospođi Mekmilijan da neću da večeram. Uputila mi je blistav osmeh i pokazala na šerpu na šporetu. „Spremam supu. Znam da je vrućina, ali ne možemo jesti samo salatu do septembra“.

Nešto me je steglo u grlu i ja sam se pokajala. Naprasno sam promenila odgovor i zaustavila ga baš kad je hteo da mi izađe iz usta. „Obožavam supu, bez obzira da li je vrućina ili nije?.

Pre nego što je počela da brblja ispričala sam joj šta se desilo Kajliju, bez mnogo detalja.

„Izgleda da je stvarno potrešen razvodom“ rekla sam sedajući za sto.

Ona odmahnu glavom i nastavi da meša supu. „To je od početka bilo osuđeno na propast. Žena mu se preselila u Edinburg pre nekoliko meseci i šuškalo se da već ima nekog drugog. Znate već kakvi su zli jezici… Nije ni on svetac, ali je vezan za ove krajeve i nije želeo da ode iz sela“.

Sipala sam sebi malo vode iz bokala. „I zato je ostao ovde?“

Domaćica je sipala supu u tanjire i ja istog trenutka počeh glasno da je srčem. Bila sam gladnija nego što sam mislila.

„Kajl samo priča da mu je dosta ovog mesta, ove kuće, gospodina Meklejna, ali mu se ne ide odavde. Ko bi ga drugi zaposlio?“

Pogledala sam je preko tanjira, radoznalo. „Zar nije završio školu za bolničare?“

Gospođa Mekmilijan pažljivo podeli parče hleba na pola. „Jeste, naravno, ali bio je prosečan, čak loš đak. A ne bi se ni reklo da se ovde satire od posla. I često smrdi na alkohol. Neću da kažem da je pijanica, ali...“ Po njenom glasu sam zaključila da mu to zamera.

„Ja volim ovu kuću“ rekla sam bez razmišljanja.

Žena je bila iznenađena. „Stvarno, gospođice Bruno?“

Spustila sam pogled na tanjir, a obrazi mi se zacrveneše. „Ovde se osećam kao da sam kod kuće“ objasnila sam. I shvatih da govorim istinu. Bez obzira na promene raspoloženja mog zanosnog pisca prijalo mi je što sam ovde, daleko od patnji koje su pritiskale moj prethodni život.

Gospođa Mekmilijan je ponovo počela da brblja, a ja sam pojela sve iz tanjira. Misli su mi jurile po krivim i nepravilnim šinama, a cilj je bio uvek i neosporno Sebastijan Meklejn. Bila sam rastrgnuta između neverovatne potrebe da ga opet sanjam i želje da ostavim iluzije iza sebe.

Posle nekoliko trenutka Kajl se pojavi u kuhinji, besan kao nikada do tada.

„Prezirem Meklejna iz dna duše“ reče.

Domaćica zastade u pola rečenica i izgrdi ga. „Sram te bilo, kako to govoriš o nekome ko te hrani“.

„Bolje da umrem od gladi nego da imam bilo kakva posla sa njim“ ljutito odgovori. Gnev u njegovom glasu me uplaši. Nije bio poslušan sluga, to sam već shvatila, ali njegova mržnja je bila ogromna.

Kajl je otvorio frižider i izvadio dve konzerve piva. „Laku noć drage gospođe. Idem u sobu da slavim razvod“. Ugao desnog oka mu nervozno zaigra.

Ja i domaćica se pogledasmo bez reči i sačekasmo da on izađe.

„Zaista nije lepo da tako priča o jadnom gospodinu Meklejnu“ bile su njene prve reči. Onda me je pogledala zbunjeno. „Jel mislite da će da se ubije?“

Nasmejala sam se pre nego što sam uspela da se uzdržim. „Ne mislim da je taj tip“ smirila sam je.

„Tako je. Suviše je površan da bi gajio duboka osećanja prema bilo kome“ reče ogorčeno. Briga za Kajlija ispari kao rosa na suncu i poče da mi ređa prednosti, po njenom mišljenu, boravka na selu u odnosu na grad.

Pomogla sam joj da raspremi sudove i pođosmo svaka u svoju sobu. Ja na prvi sprat, ona u sobu blizu kuhinje, u prizemlju.

Vrtela sam se dugo pre nego što sam zaspala, a onda sam pala u nemiran san. Ujutru su mi obrazi bili tvrdi od noćnih suza, a nisam se sećala zašto sam plakala.

Nisam sanjala Sebastijana te noći.

Sledeći dan je bio utorak i gospodin Meklejn je već bio neraspoložen.

„Danas tačan ko smrt dolazi Mekintoš“ reče tužno. „Ne mogu da mu dokažem da ne treba da dolazi. Probao sam mnogo puta. Od pretnji do molbi. Izgleda da je otporan na moje pokušaje. Gori je od ptice grabljivice“.

„Možda samo želi da bude siguran da ste dobro“ primetila sam, tek da nešto kažem.

Zalepi pogled na mene, a onda se grohotom nasmeja. “Melisanda Bruno, ti si jedan zanimljiv lik… Dragi Mekintoš dolazi zato što smatra da mu je to obaveza, a ne zato što me posebno voli i poštuje“.

„Obaveza? Ne razumem… Po meni, njegov jedini cilj je da Vas pregleda. Mora ipak da ima neki razlog“ rekla sam tvrdoglavo.

Meklejn se namršti. „Draga moja… nisi valjda jedna od onih što naivno veruje u sve što vidi? Ništa nije crno ili belo, postoji i sivo, tek da znaš“.

Ništa nisam odgovorila. Šta je trebalo da kažem? Da sam ja stvarno razlikovala samo crno i belo i da mi je od toga bilo muka.

„Mekintoš ima grižu savesti zbog nesreće i misli da će mu biti lakše ako stalno dolazi, iako mi uopšte ne treba“ dodao je prezrivo.

„Grižu savesti?“ ponovila sam. „U kom smislu?“

Munja obasja prozor iza njegovih leđa, a onda se začu snažan grom. On se nije okrenuo, kao da nije uspevao da odvoji pogled sa mene.

„Izgleda da će biti veliko nevreme. Možda će to sprečiti Mekintoša da dođe danas“.

„Sumnjam. To je samo letnji pljusak. Za sat vremena će sve da se završi“ rekla sam iz iskustva.

On me pogleda tako prodorno da sam osetila jezu duž kičme. Bio je čudan, ali tako privlačan da je to brisalo sve njegove mane.

„Hoćete da raspremim police koje još nisam stigla?“ pitala sam nervozno i izbegla njegov prodoran pogled.

„Jeste dobro spavali noćas, Melisanda?“

Pitanje me je iznenadilo. Glas mu je bio blag, ali se osećala preteća potreba da dam iskren odgovor.

„Ne baš“.

„Niste ništa sanjali?“ Glas mu je bio sladak i bistar kao voda nekog izvora i ponela me je ta osvežavajuća struja.

„Ne, noćas ne“.

„Jel bi volela da sanjaš?“

„Da“ odgovorila sam brzo. Naš razgovor je bio nadrealan, ali sam bila spremna da traje beskrajno.

„Možda će ti se ponovo desiti. Tišina ovog mesta je idealna za uljuljkivanje u san“ rekao je hladno. Vratio se za kompjuter i već me zaboravio.

Fantastično, rekla sam ponižena. Bacio mi je kosku kao psu, a ja sam bila takav idiot da sam je grizla kao da umirem od gladi. Izgladnela sam bila stvarno. Gladna naših pogleda, našeg očitog saučesništva, njegovih neočekivanih osmeha.

Povila sam ramena i nastavila da radim. U tom trenutku sam pomislila na Moniku. Ona je baš bila sposobna da okrene glavu od muškaraca da ih uhvati u mrežu laži i snova, da pridobije njihovu pažnju velikim iskustvom. Jednom sam je pitala kako je naučila tu umetnost zavođenja. Prvo mi je rekla „ to se ne uči, Melisanda. Ili je imaš oduvek ili možeš samo da je sanjaš“. Zatim se okrenula prema meni i blago rekla. „Kad budeš u mojim godinama, znaćeš šta da radiš, videćeš“.

Sad sam bila u tim godinama i bilo mi je gore nego pre. Moja muška poznanstva bila su uvek povremena i kratka. Svaki muškarac mi je postavljao isti niz pitanja: Kako se zoveš? Šta radiš u životu? Koja kola imaš? Kad bih rekla da nemam dozvolu gledali su me kao crnu ovcu, kao da imam neku strašnu zaraznu bolest. I naravno da sam se teško nekome poveravala.

Prešla sam rukom preko korica jedne knjige. Bilo je to neko luksuzno izdanje od fine kože knjige Gordost i predrasuda od Džej Ostin.

„Kladim se da ti je ta omiljena“.

Naglo sam podigla glavu. Meklejn me je izučavao odozdo žmirkajući, opasno treperenje pod crnom maskom.

„Ne“ odgovorila sam, stavljajući knjigu na policu. „Sviđa mi se, ali nije to moja omiljena“.

„Onda je Orkanski visovi“. Uputi mi iznanadni osmeh od koga mi se zavrtelo u glavi.

Srce je htelo da mi iskoči i umalo se nisam srušila. „Ni ta“ odgovorila sam, primetivši radost zbog hladnoće u mom glasu.

„Nema baš lep kraj. Kao što sam ti već rekao, više volim srećne završetke“.

Okrenuo je kolica i pažljivo došao na koliko koraka od mene. „Ubedljivost, to je uvek kod Ostinove. Odlično se završi, to ne možeš da porekneš“. Nije ni pokušao da sakrije koliko mu je bilo zabavno, a i meni se svidela ta igra.

„Lepa je, slažem se, ali si još uvek dosta daleko. Ta knjiga je puna iščekivanja, a ja to baš ne volim. Suviše sam nestrpljiva. Odustala bih i poželela nešto drugo“.

Sad mi je glas bio blag. Počela sam da flertujem sa njim, a da nisam ni primetila.

„Džejn Ejr“.

Nije očekivao moj smeh i nastavio je zbunjeno da me gleda.

Prošlo je nekoliko minuta pre nego što sam mogla da mu odogovorim. „Konačno! Mislila sam da će proći vekovi...“

Senka osmeha se pojavila na namrštenom čelu. „Trebalo je odmah da shvatim. Usamljena junakinja koja ima iza sebe jednu tužnu priču, muškarac koji je imao tešku prošlost, srećan kraj posle hiljadu peripetija. Romantično. Puno ljubavi. Realno“. Sad su se i njegove usne osmehnule kao i oči. „Melisanda Bruno, jesi li razmišljala o tome da bi mogla da se zaljubiš u mene kao Džejn Ejr u gospodina Ročestera koji je, kakva slučanosti, takođe bio njen poslodavac?“

„Vi niste gospodin Ročester“ rekla sam smireno.

„Lud sam kao on“ primetio je sa poluosmehom koji sam morala da uzvratim.

„Slažem se. Ali ja nisam Džej Ejr“.

„I to je tačno. Ona je bila bleda, ružnjikava, beživotna“ rekao je sporo. „Niko normalan i dobrovid ne bi to o tebi mogao da kaže. Tvoja crvena kosa se vidi iz aviona“.

„Nije baš neki kompliment...“ požalila sam se šaljivo.

„Ko pada u oči, iz bilo kog razloga, nikada nije ružan, Melisanda“ odgovorio je blago.

„Onda hvala“.

Nasmejao se. „Ko je u tvojoj porodici imao takvu kosu, gospođice Bruno? Tvoji roditelji koji su bili poreklom Italijani?“

Pominjanje moje porodice pomutilo je sreću tog trenutka. Spustila sam pogled i nastavila da raspremam knjige na polici.

„Moja baka je imala crvenu kosu, tako su mi rekli. Moji roditelji nisu, ni moja sestra“.

Kolicima je prišao do mojih nogu koje su bile zategnute, jer sam pokušavala da složim knjige. Na toj minimalno razdaljini nisam moglaa da ne osetim njegov blagi miris. Tajanstvena i zavodljiva mešavina cveća i začina.

„A šta radi jedna ljupka sekretarica crvene kose italijanskog porekla u jednom zabačenom škotskom selu?“

„Moj otac je emigrirao kako bi mogao da izržava ženu i kćerku. Ja sam se rodila u Belgiji“. Pokušavala sam da promenim temu, ali je bilo teško. Njegova blizina mi je zbunjivala misli, pretvarajući ih u neko teško rapletivo klupko.

„Iz Belgije u London, a onda u Škotsku. Sa samo dvadeset dve godine. Moram da priznam da je neobično“.

„Želja da se upozna svet“ procedila sam kroz zube.

Pogledala sam ga ispod oka. Njegovo neraspoloženje se istopilo kao sneg na suncu i zamenila ga je zdrava radoznalsot. Nije bilo načina da se oduprem. Napolju je besnelo nevreme svom svojom silinom. Bitka koja je ličila na onu u meni. Bilo mi je normalno, spontano, opušteno da razgovaram sa njim, ali nisam mogla, nisam smela, slobodno da pričam, jer bih se posle pokajala.

„Želja da se upozna svet time što se dođe u jedan ovako zabačen kraj?“ Glas mu je bio sumnjičav. „Nema potrebe da lažeš, Melisanda Bruno. Ne donosim nikakav sud o tebi iako možda tako izgleda.“

Nešto se u meni polomi i oslobodiše se sećanja koja sam mislila da sam zauvek zakopala. Samo jednom u životu sam se nekome poverila, i loše sam prošla, život mi je uništen. Samo igrom sudbine sam izbegla tragediju. Moju tragediju.

„Ne lažem. I ovde se može upoznati svet“ rekla sam sa osmehom. „Nikada nisam bila u Škotskom gorju, zanimljivo je. A i mlada sam, imam još vremena da putujem, vidim, otkrivam nova mesta“

„Znači nameravaš da otputuješ“. Sad mu je glas bio grub.

Okrenula sam se prema njemu. Senka mu se spustila na lice. Bilo je nečeg očajničkog, besnog, divljeg u njemu u tom trenutku.

Pošto nisam znala šta da kažem samo sam ga gledala.

Hitro je okrenuo kolica i uputio se prema radnom stolu. „Ne brini. Ako i dalje budeš tako lenja ja ću te sam oterati i onda ćeš moći da nastaviš da putuješ po svetu“.

Njegove grube reči sručile su se na mene kao kofa ledene vode. Zastao je pored prozora, držeći se za kolica obema rukama, a leđa su mu bila uspravljena.

„Bili ste u pravu. Nevreme je već prošlo. Nema šansi da izbegnem Mekintoša danas. Izgleda da stalno grešim“.

„Ej, vidi, duga“. Pozvao me je ne okrećući se. „Dođite da vidite, gospođice Bruno. Predivna je, zar ne? Verujem da je nikad niste videli“.

„Jesam, videla sam je“ odgovorila sam, ne pomerajući se. Duga je bila okrutni simbol nečega što mi je nedostajalo. Razaznavanje boja, njihova lepota, njihova daleka tajanstvenost.

Glas mi je bio nežan kao tanak komadić leda, a leđa još čvršća nego njegova.

Među nama se ponovo stvorio zid, visok i neprelazan. Neosvojiva prepreka.

Ili sam ga možda ja sama napravila.

Šesta glava

„Hoćeš li da večeras sa mnom, Melisanda Bruno?“

Pogledala sam ga razrogačenih očiju ubeđena da nisam dobro razumela. Ignorisao me je satima i, nekoliko puta kad je morao da mi se obrati, bio je neprijatan i hladan.

Prvo sam mislila da odbijem, uvređena njegovim detinjastim i čutljivim ponašanjem, ali je znatiželja prevagnula. Ili je to bila nada da ponovo vidim njegov osmeh, onaj zagonetan, prijatan, ljubazan. U svakom slučaju, bez obzira na razlog, prihvatila sam poziv.

Gospođa Mekmilijan je bila toliko začuđena zbog te novine da je ćutala sve vreme dok nam je služila večeru, a nama oboma je to bilo zabavno.

Meklejn je bio opušten, nije više imao strogi izraz lica kog sam se plašila.

Saučesnički smo ćutali i počeli smo da pričamo tek kad je domaćica otišla.

„Uspeli smo dragu Milisent da ostavimo bez reči…To je za Ginisovu knjigu rekorda“ primetio je on sa osmehom koji me je pogodio tačno u sred srca.

„Sigurno“ složila sam se. „To je baš ogroman poduhvat. Sumnjala sam da će se to ikada desiti“.

„I ja“. Namignuo mi je i uzeo jedan ražnjić.

Iznenadna večera bila je prijateljska i lepa, a njegovo društvo je bilo jedino koje sam želela. Sama sam sebi obećala da neći pokvariti ovu predivnu atmosferu, a onda sam se setila da to samo delimično zavisi od mene. Moje društvo je već pokazalo, u nekoliko navrata, da se lako naljuti bez ikakvoh razloga.

Sada se on smejao i rastužila sam se kad sam shvatila da ne znam koje su boje njegove oči i kosa.

„Dakle Melisanda Bruno, jel ti se dopada Midnajt rouz?“

Ti mi se dopadaš, kad si tako opušten i druželjubiv.

A na glas sam rekla: „Kome se ne bi svideo? To je parče raja daleko do gužve, stresa, svakodnevnog ludila “.

Prestao je da jede i kao da se hranio mojim glasom. I ja sam usporila žvakanje, da ne bih razbila čaroliju, krhkiju od kristala, lelujaviju od jesenjeg lista.

„Za onoga ko dolazi iz Londona mora da je tako“ rekao je. „Jesi li dosta putovala?“

Prinela sam čašu sa vinom prema ustima, pre nego što sam odgovorila. „Manje nego što bih želela. Ali sam shvatila jedno: svet se otkriva po ćoškovima, šavovima, skrivenim mestima, a ne u velikim gradovima.“

„Tvoja mudrost je ravna tvojoj lepoti“ reče ozbiljno. „A šta otkrivaš u ovom zabitom škotskom selu?“

„Selo još nisam videla“ podsetila sam bez žaljenja u glasu. „Ali Midnajt rouz je jedno zanimljivo mesto. Čini mi se da ovde svet može da stane i ne bi mi nedostajala budućnost“.

Se vreme dok sam govorila klimao je glavom. „Shvatila si suštinu ove kuće za kratko vreme… Meni to još nije pošlo za rukom...“ Nisam odgovorila i strah da bih mogla da pokvarim ovu osvojenu bliskost zaustavi mi jezik.

On me je pažljivo izučavao, uobičajeno, kao da sam nešto na staklenoj pločici, a on mikroskop. Sledeće pitanje je bilo promišljeno, eksplozivno, predznak strašne nesreće.

„Jel imaš porodicu, Melisanda Bruno? Neko od tvojih je još živ?“

Nije me to pitao iz dosade, tek onako da bi pitao. Lebdelo je neko goruće i stvarno interesovanje.

Zamaskirala sam odlaganje pijući još malo vina i razmislila o odgovoru koji bih mogla da dam. Kad bih otkrila da imam oca i sestru to bi otvorilo put drugim dosadnim pitanjima na koja sada nisam bila spremna da odgovaram. Bila sam realna: ovaj poziv na večeru došao je samo zato što mu je te večeri bilo dosadno i tražio je razonodu. Ja, još uvek nepoznata sekretarica bila sam idealna u ti svrhu. Neće biti ni jedna druga večera. Rešila sam da slažem, jer je tako bilo lakše, manje kompikovano.

„Sama sam na ovom svetu“. Tek kad mi je glas utihnuo, shvatila sam da to i nije bila laž. Htela sam da slažem, ali to je bila činjenica. Bila sam sama, bez obzira na sve. Nisam mogla ni na koga da računam, sem na sebe samu. Zbog toga sam mnogo patila i mislila da ću da poludim, ali sam se navikla. Apsurdno, tužno, bolno, ali istinito.

Naučila sam da me niko ne voli. Ne shvata. Da sam sama.

On je izgledao čudno zadovoljan mojim odgovorom, kaa da je baš to želeo. Zašto, ne bih znala da kažem.

Podigao je čašu sa vinom, polupraznu, i nazdravio.

„Čemu?“ pitala sam imitirajući ga.

„Tvojim budućim snovima, Melisanda Bruno. I želji da ti se snovi ostvare“.

Njegove oči mi se nasmešiše preko čaše.

Nisam želela da razumem. Sebastijan Meklejn bio je živa zagonetka, a njegova harizma, njegova životinjska privlačnost, bili su dovoljni kao odgovor.

Te noći sam sanjala po drugi put. Prizor je bio isti kao i prethodnog puta: ja u spavaćici, on stoji pored mog kreveta u tamnom odelu, nema nigde invalidskih kolica.

Pružio je ruku prema meni, a osmeh mu je iskrivio usne. „Hajde da igramo, Melisanda“.

Glas mu je bio nežan, blag, mek kao svila. Predložio je, nije naredio. I njegove oči… Prvi put su bile molećive.

„Jel sanjam?“ Činilo mi se da sam samo pomislila, ali sam i rekla na glas.

„Samo ako hoćeš da sve ovo bude san. Ako nećeš, onda je stvarno“ rekao je kategorično.

„Ali Vi hodate...“

„U snovima je sve moguće“ odgovorio je i vodio me kroz valcer, kao i prvi put. Pobesnela sam. Zašto u MOM snu tuđe noćne more nestaju, a moje ostaju u svom otrovnom savršenstvu? To je bio MOJ san, ali nisam mogla da ga ukrotim, niti ublažim. Njegova samostalnost bila je čudna, iritantna.

Odjednom sam prestala da razmišljam, kao da je, biti u njegovim rukama, bilo važnije od mojih ličnih problema. On je bio neverovatno lep i bila mi je čast što je bio u mojim snovma.

Dugo smo igrali, u ritmu nepostojeće muzike, a naša tela su bila u savršenom skladu.

„Mislila sam da te više neću sanjati“ rekla sam mu, pružajući ruku da bi mu dodirnula obraz. Bio je gladak, topao, skoro vreo.

Njegova ruka se podiže da bi se ukrstila sa mojom. „I ja sam mislio da više nećeš da sanjaš“.

„Izgledaš tako svarno...“ rekla sam odjednom. „Ali, ti si samo san… Previše si nežan da bi bio nešto drugo...“

Prasnuo je u veseli smeh i stegnuo me još jače.

„Jel te ljutim?“

Pogledala sam ga namršteno. „Ponekad mi dođe da te udarim“.

Nije izgledao uvređen, čak je bio zadovoljan. „To namerno radim. Volim da te izazivam“.

„Zašto?“

„Tako te lakše držim dalje od mene“.

Prodoran zvuk šerpe prekide mi san i izazva moje nezadovoljstvo. Zato što je on odlazio, kao i prošlog puta. Kao da je to bio neki znak.

„Ostani sa mnom“ molila sam ga.

„Ne mogu“.

„To je moj san. Ja odlučujem“ rekla sam uvređeno.

On je ispružio ruku da bi me pomilovao po kosi, a prsti su mu bili lakši od pera.

„Snovi nam beže, Melisanda. Mi ih stvaramo, ali nam uopšte ne pripadaju. Sami odlučuju kada će da prestanu“.

Uzjogunila sam se kao dete. „ Neću tako“.

Preko lica mu pređe neobična obiljnost. „Niko to neće, ali svet nije pravedan sam po sebi“.

Htela sam da zadržim san, ali su mi ruke bile isuviše slabe, a moj vrisak je bio samo šapat. Brzo je nestao, kao i prvi put. Probudila sam se, a u ušima mi je zvonilo. Zatim sam, uplašena, shvatila da su to bili otkucaji mog srca. I ono je išlo svojim putem i kao da mi više ništa nije pripadalo. Nisam više kontrolisala ni jedan deo mog tela.

Brinulo me je što više nisam kontrolisala ni moje misli ni moja osećanja.

Tog jutra je stiglo pismo. Kao da je neko bacio kamen u baru. Padne na jedno mesto, ali nastanu koncentrični krugovi koji se sve više šire. Bila sam divno raspoložena i započela sam dan pevajući. Obično nisam bila takva.

Gospođa Mekmilijan je služila doručak u crkvenoj tišini, jer se pretvarala da je ne zanima kako je protekla sinoćna večera.

Odlučila sam da se ne inatim. Morala sam da joj odagnam nedoumice pre nego što i sama stvori svoje ideje koje bi bile pogubne za moj ugled i čak možda i za ugled gospodina Meklejna. Svaka nada u njegova nežna osećanja prema meni bila je isključivo plod mojih snova i nisam smela da se prepustim toj tihoj raskoši.

„Gospođo Mekmilijan...“

„Da, gospođice Bruno?“ Mazala je buter na prepečeni hleb i nije podigla oči dok mi se obraćala.

„Gospodin Meklejn se osećao usamljen sinoć i pitao me je da mu pravim društvo. Da ja nisam bila tu sigurno bi pitao Vas. Ili Kajlija“ rekla sam odlučno. Namestila je naočare na nos i klimnula glavom. „Pa naravno, gospođice. Nisam pomislila ništa loše. Naravno da se radi o događaju koji će se teško ponoviti“.

Njena sigurnost me je sledila iako je bila razumna. U suštini i ja sam isto mislila. Nije bilo razloga da se nadam da će se poželjni neženja ovog kraja zaljubiti u mene. Bio je u invalidskim kolicima, nije bio slep. Moj crno beli svet bio je pravi i stalni dokaz moje različitosti. Nisam sebi mogla da dopustim luksuz da to zaboravim.

Nikada. Ili će se sve raspršiti.

Popela sam se uz stepenice kao i svakog drugog dana. Bila sam uzbuđena, iako sam se trudila da budem mirna.

Sebastijan Meklejn se osmehnuo kad sam otvorila vrata i tako poslao moje srce pravo u raj. Poželela sam da zauvek tamo ostane.

„Dobro jutro, gospodine“ mirno sam ga pozdravila.

„Kako smo zvanični, Melisanda“ reče prekornim glasom, kao da smo postali bliži zbog jedne obične večere.

Obrazi počeše da mi gore i bila sam sigurna da sam pocrvenela, iako nisam znala pravo značenje te reči. Crvena boje je za mene bila tamna, ista kao i crnilo mog sveta.

„To je iz poštovanja, gospodine“ rekla sam i smanjila zvanični ton osmehom.

„Ništa nisam uradio da bih to zaslužio“ zaključi. „Naprotiv, ponekad sam čak bio grozan prema tebi“.

„Ne, gospodine“ odgovorila sam kao da hodam po miniranom polju. Strah da ću u njemu izazvati bes uvek je postojao i bio je prisutan u svakoj našoj razmeni reči, pa sam morala da budem oprezna. Iako je moje srce prestalo da bude takvo.

„Nemoj da lažeš. Ne podnosim to“ rekao je, a osmeh mu je i dalje bio na licu.

Sela sam ispred njega, spremna da počnem poslove za koji sam bila plaćena. Naravno da moj posao nije bio da se zaljubim u njega. To je bilo van diskusije.

Pokazao je hrpu koverata na radnom stolu. „Razdvoj ličnu poštu od poslovne, molim te“.

Jedva sam sklonila pogled, jer su njegove oči bile pune neke nove nežnosti. I dalje sam ih osećela ne meni, tople i neodoljive i s naporom sam se koncentrisala.

Jedno pismo mi je privuklo pažnju, jer nije imalo pošiljaoca, a i rukopis na koverti mi je bio poznat. Kao da to nije bilo dovoljno, primalac nije bio moj voljeni pisac, nego ja.

Ukočila sam se držeći koverat u ruci, a glava mi je bila prepuna raznih misli.

„Nešto nije u redu?“

Podigla sam pogled i srela se sa njegovim. Pažljivo me je posmatrao i shvatila sam da me je sve vreme gledao.

„Ne, ja… Sve je u redu… Samo što...“ Izgubila sam se u lavirintu nedoumice: da li da mu kažem za pismo ili ne ? Ako mu ne bih rekla, postojao je rizik da će mu reći Kajl. On je podizao poštu i stavljao je na sto. Ili možda ni on nije primetio da je jedno pismo imalo drugog primaoca. Mogla sam da ga stavim sa strane i da ga uzmem kasnije. Ne, nije bilo moguće. Gospodin Meklejn je bio vrlo analitičan i ništa mu ne bi promaklo. Težina moje laži se spusti između nas.

Ispružio je ruku i priterao me uza zid. Shvatio je moju neodlučnost i želeo je da vidi pismo svojim očima.

Sa osmehom sa mu dodala pismo.

Na trenutak odvoji pogled od mene tek toliko da pročita ime na koverti, a onda me opet pogleda. Oči mu se ispuniše odbojnošću, gustom kao magla, žitkom kao krv, crnom kao neverica.

„Ko ti piše Melisanda Bruno? Neki verenik? Neki rođak? A ne, kako sam glup. Rekla si mi da su svi umrli. Ko onda? Možda neki prijatelj?“

Uhvatial sam loptu u letu i nastavila da lažem. „Mora da je moja stara cimerka Džesika. Znala sam da će da mi piše, ostavila sam joj adresu“ rekla sam i iznendila se kako su mi reči brzo izlazile iz usta, prirodne u svojoj neistinosti.

„Onda ga pročitaj. Sigurno jedva čekaš. Nije problem, Melisanda“. Glas mu je bio umiljat, ali prožet strašnom grubošću. U tom trenutnku shvatih da mi je srce i dalje tu, iako sam ranije mislila drugačije. Bilo je naduveno, odvojeno od ostalih delova tela i preskakalo je. Kao i moj um.

„Ne… ne moram sada… kasnije ću... Hoću da kažem... Džesika sigurno nema neke važne novosti...“ blebetala sam i izbegavala njegov ledeni pogled.

„Sad ga pročitaj, Melisanda“.

Prvu put u životu shvatila sam kako otrov može da bude sladak, njegov miris primamljiv, njegova čarolija varljiva. Zato što njegov glas i njegov osmeh nisu pokazivali njegov bes. Samo su ga oči izdavale.

Uzela sam koverat koji mi je dodao vrhovima prstiju, kao da je zarazan.

Čekao je. Bilo je neke sadističke zabave u tim očima bez dna.

Gurnula sam koverat u džep. „Od moje sestre je“. Iz usta mi izađe istina, oslobodila se, a nisam ni mogla da je izbegnem. Čutao je, a ja sam hrabro nastavila.

„Znam da sam Vas slagala i rekla da nemam roditelje, ali… Ja sam stvarno sama na ovom svetu. Ja...“ Zafali mi glas. Pokušala sam ponovo. „Znam da sam pogrešila, ali nisam želela da pričam o njima“.

„Njima?“

„Da. Moj otac je još živ. Ali samo zato što mu srce i dalje kuca“. Oči mi se zamagliše od suza. „ Kao biljka je. Alkoholičar u poslednjem stadijumu, ne zna ni ko smo nas dve. Ja i Monika, hoću da kažem“.

„Bilo je glupo sa Vaše strane što ste lagali, gospođice Bruno. Zar niste pomislili da će Vam sestra pisati? Ili ste se možda ovde sakrili da ne biste brinuli o svom ocu i ostavli tu brigu nekom drugom?“ Glas mu je odjekivao kroz radnu sobu, ubistven kao metak.

Progutala sam suze i gledala ga izazivački. Lagala sam, nisam moga da poreknem, a on je smatrao da sam neko podlo biće, nedostojano da živi i da se poštuje.

„Ne dozvoljam Vam da dajete bilo kakav sud o meni, gospodine Meklejn. Ne znate ništa o mom životu niti o razlozima koji su me naterali da lažem. Vi ste moj poslodavac, a ne moj sudija, a još manje moj dželat“. Strašna smirenost kojom sam govorila više je iznenadila mene nego njega, i prinela sam ruku ustima, kao da su ona govorila umesto mene, razdvojena od mozga, sa istom samostalnošću koju su imali i moje srce i moji snovi.

Ustala sam tako naglo da je stolica iza mene pala. Podigla sam je drhtavim rukama, a mozak mi je bio u šizofrenom stanju.

Već sam stigla do vrata kad on progovori ledenom grubošću. „Uzmite slobodan dan, gospođice Bruno. Čini mi se da ste vrlo potrešeni. Vidimo se sutra“.

Došla sam do moje sobe u stanju transa i otrčala do obližnjeg kupatila. Tu sam se umila hladnom vodom i zagledala se u moj lik u ogledalu. Bilo je prepunilo čašu. Sve crno i belo što me je oduvek okruživalo više me je uznemirilo nego neki samrtnički pokrov. Osećala sam se kao da se klatim na ivici stene. Nisam se plašila što ću da padnem. Već sam nekoliko puta pala i uvek sam se ponovo dizala. Moja koža i moje srce bili su prekriveni milionima nevidljivih i bolnih ožiljaka. Bojala sam se da ne izgubim zdrav razum, trezvenost koja me je do sada držala u životu. U tom slučaju najviše bih volela da se raspadnem.

Neisplakane suze su mi skupljale creva i uništile me. Izledala sam kao zombi, kao i junak jednog od Meklejnovih romana.

Rukom sam pipnula džep suknje od tvida gde sam sakrila Monikino pismo. Šta god da je htela, morala sam da pročitam. Izvadila sam ga i pošla u sobu.

Bilo je teško kao džak cementa i pomislila sam da ga i ne otvorim. U njemu je moglo biti samo jedno: patnja. Mislila sam da sam jaka pre nego što sam došla u Midnajt rouz. Koliko sam samo pogrešila. Nisam bila uopšte.

Ruke su mi se pomerale bez moje volje kao da sam marioneta. One su otvorile pismo i raširile list koji je bio unutra. Nekoliko reči. Tipično za Moniku.

Draga Melisanda,

treba mi još novca. Hvala ti za ono što si mi poslala iz Londona, ali nije dovoljno. Zar ne možeš da tražiš od tog pisca da ti da nešto unapred? Nemoj da se stidiš, nemoj da se ustežeš. Rekli su mi da je prebogat. Uostalom živi sam, nepokretan, lako ga je ubediti. Požuri.

Tvoja Monika

Ne znam koliko dugo sam buljila u pismo, možda nekoliko minuta, možda satima. Ništa joj nije bilo važno. Moj život je imao smisla samo kao dodatak Moniki i mom ocu. Poželela sam da su oboje mrtvi i ta strašna misao koja je trajala nekoliko sekundi, ispuni me užasom. Monika je pokušavala da me voli na svoj egoistični način. A moj otac… pa lepa sećanja na njega bila su tako oskudna da mi je zastao dah u grlu. Ali bio je moj otac. Onaj ko mi je dao život i koji je posle smatrao da treba da mi uništi.

Pažljivo sam savila pismo, čak previše pedantno. Zatim sam ga stavila u fioku komode.

Novac.

Moniki je bio potreban novac. Još. Prodala sam sve što je imala u Londonu, ne baš mnogo, pravo da kažem, da bi joj pomogla i, posle nekoliko nedelja, opet smo bili na početku. Znala sam da je tatino lečenje skupo, ali sad sam već počela da se plašim. Ako me Sebastijan Meklejn otpusti – a sam Bog zna da ima sto razloga za to, ako ni zbog čega drugog, ono da bi se zabavljao - naći ću se na ulici. Kako mogu, posle svega što se desilo, da mu tražim novac unapred? Bilo je strašno i pomisliti tako nešto. Monika se nikad nije ustezala, imala je zavidno debeo obraz, ali ja sam bila drugačija. Bilo mi je teško da komuniciram sa drugima, a da tražim pomoć bilo mi je nemoguće. Mnogo sam se plašila me ne odbiju. Samo jednom sam to uradila, i još uvek se sećam ukusa tog ne, osećaja da sam odbijena, zvuk vrata zalupljenih ispred nosa.