More Tuge

More tuge

Knjiga druga

Božiji štap

od

Čarlija Brindlija

charleybrindley@yahoo.com

www.charleybrindley.com

Korice knjige

Čarli Brindli

Slike na koricama

Prija je devojka sa desne strane

Siskit je levo

Izdavač

Karen Boston

Website https://bit.ly/2rJDq3f

Preveo

Aleksandar Ćosić

© 2019 by Charley Brindley, sva prava zadržana

Štampano u Sjedinjenim Američkim Državama

Prvo izdanje Oktobar 14, 2019

Ova knjiga je posvećena

Leu Alton Vokeru

Neke od knjiga Čarlija Brindlija

prevedene su na:

Italijanski

Španski

Portugalski

Francuski

Holandski

Turski

Kineski

Ukrajinski

i

Ruski

Sledeće knjige su dostupne u audio formatu:

Radži, Knjiga prva (na engleskom)

Ne oživljavati (na engleskom)

Poslednja misija Sedme konjičke (na engleskom)

Devojka Hanibalovog slona, Knjiga prva (na ruskom)

Henri IX (na italijanskom)

Ostale knjige Čarlija Brindlija

1. Božiji štap, Knjiga prva: Ivica propasti

2. Oksanina jama

3. Radži Knjiga prva: Ok tavija Pompei

4. Radži Knjiga druga: Akademija

5. Radži Knjiga treća : Kobna Kava

6. Radži Knjiga četvrta: Kuća Zapadnog vetra

7. Devojka Hanibalovog slona: Knjiga prva: Tin Tin Ban Sunia

8. Devo jka Hanibalovog slona: Knjiga druga: Put u Iberiju

9. Cian

10. Poslednja misija Sedme konjičke

11. Poslednje sedište u Hindenburgu

12. Vilin konjic protiv Monarha: Knjiga prva

13. Vilin konjic protiv Monarha: Knjiga druga

14. More spokoja 2.0 Knjiga prva: Istraživanje

15. More spokoja 2.0 Knjiga druga: Invazija

16. More spokoja 2.0 Knjiga 3: : Peščane otrovnice

17. More spokoja 2.0 Knjiga 4: : Republika

18. Ne oživljavati

19. Arion XXIII

20. Henri IX

21. Kubitov inkubator

Izlaze uskoro

22. Vilin konjic protiv Monarha: Knjiga treća

23. Put u Valdahiju

24. Tiha voda breg roni

25. Gospođica Makijaveli

26. Arion XXIX

27. Poslednja misija Sedme konjičke Knjiga 2

28. Devojka Hanibalovog slona, Knjiga treća

Za detalje o ostalim knjigama pogledajte na kraju ove knjige

Садржај

  Drugo poglavlje

  Treće poglavlje

  Četvrto poglavlje

  Peto poglavlje

  Šesto poglavlje

  Sedmo poglavlje

  Osmo poglavlje

Prvo poglavlje

Posmatrao sam devojku koja je šetala ulicom, izbegavajući gomile ljudi.

Mnogi od njih su bili muškarci, u grupama od dva ili tri, ponekad i više.

Mnoge mlade žene bile su poređane uz pločnik, pokazujući što više gole kože, navodeći muškarce da uđu u njihove sobice zarad par trenutaka zadovoljstva.

Bilo je 2 ujutru, subotnje noći, a ulica je bila puna. Tu su bili uglavnom pešaci, ali i nekolicina na motociklima. Nekoliko automobila je bilo parkirano uz ivičnjake, ali niko nije ni pokušao da ih proveze kroz masu ljudi.

Nekoliko usamljenih sredovečnih muškaraca prolazilo je zagledajući žene, čak i starijih muškaraca, poput mene. Amerikanci, Britanci, Australijanci...?Nisam mogao da procenim dok ne progovore.

Devojka je prošla pored mene ponovo, gledajući u ljude. Izgledala je izgubljeno u svom tesnom džemperu i kratkoj suknji koja joj je dosezala do kolena.

Odmakao sam se od ivičnjaka, pokušavajući bolje da vidim njeno lice. Ignorisala me je.

Ona nije jedna od ‘’radnica’’?Pa šta onda radi u Ladprau, najuposlenijoj seks oblasti Bangkoka? Čeka nekoga? Mlada, negde oko 18 godina možda.

Grupa od četiri Tajlanđanina ju je zaustavila, pitajući je nešto.

Ona je odmahnula glavom i okrenula se.

Jedan od muškaraca ju je uhvatio za ruku i ponovio pitanje.

Devojka se otrgnula i požurila niz put, prolazeći pored mene. Očigledno uplašena.

Čovek koji ju je uhvatio za ruku povikao je za njom, “Hi taw nan ca mi kin xeng!”

Veoma nepristojna primedba.

Sva četvorica su se nasmejala.

Okrenuo sam se na drugu stranu i gledao žene koje rade. Ovo je bila moja peta noć na ulici.

Šta očekujem da pronađem?

Devojka u roze bikiniju mi je dodirnula ruku. “Ti Amerikanac dođeš pet minuta sa mnom?”

Nasmejao sam se i odmahnuo glavom.

Kako nas uvek prepoznaju?

Ostavio sam odelo i kravatu u hotelskoj sobi, i obukao se opušteno. Naravno, moje kavkasko lice me je odalo, ali zašto ne kao Britanca ili Kanađanina? Nikako da se otresem ove američke aure.

Krenuo sam u šetnju blokom, a nekoliko žena mi je ponudilo svoje usluge pre nego što sam stigao do kraja, a zatim nastavio natrag drugom stranom ulice.

Magnetizam prelepih tajlandskih lica privlačio me je kao soba puna miševa igračaka mače. Devojke koje su se nudile – skoro moleći za moju pažnju, ili bolje rečeno moj novac –bile su mi odbojne. Ali one koje su samo stajale prekrštenih ruku i lagano okretale glave za mnom; one su bile plamen koji mi je trebao. Voleo sam arogantni stav, ali nijedna nije imala prave vrednosti: Njene pune usne; maleni nosić; i maleni, skoro dečiji oblik njenog lica. A oči su joj bile tamne, sjajne, spremne da zapale i sagore svakoga ko bi prišao previše blizu. Dugačka, crna kosa zabačena nehajno prstima, kao da me je brisala. Tako sam je video kada smo se prvi put sreli.

Niko nije mogao ni blizu prići toj slici, ali ja sam lutao, tražeći nekoga ko bi mogao.

Možda, jednog dana, možda—

“Ostavi me na miru!”

Bio je to ženski glas, iza mene. Okrenuh se.

Ona devojka!

Mladić ju je zgrabio za biceps. Rekao je nešto što nisam uspeo da čujem.

“Ne!”

Njegov ortak ju je uhvatio za drugu ruku. “Hajde. Samo jedan sat,” rekao je na tajlandskom. “Platićemo ti.”

Bila su to ista četvorica mučitelja od malopre.

Borila se svim silama.

Ostala dvojica iz grupe stajala su ispred nje, smejući se i pokazujući njen paničan izraz lica.

Mnogo muškaraca je prošlo, pogledalo sukob i produžilo dalje.

“Ne želim to!” vikala je.

Dvojica su je povukla prema vratima. Druga dvojica su se osvrnula, a zatim krenula za njima.

Plakala je dozivajući pomoć.

“Rekla je da ne želi,” rekoh.

Osoba koja joj je držala desnu ruku pogleda u mene. “Odbij, matori,” reče na engleskom, “pre nego što budeš povređen.”

“Puštajte je.”

Gurnuo me je preko noge koju je njegov drugar podmetnuo da me saplete. Pao sam na zadnjicu, prilično jako. Smejali su se dok je devojka pokušavala da nađe pomoć.

Ustao sam, hvatajući ga za zglob. “Rekoh da je pustite.”

Zamahnuo je da me udari desnom pesnicom, ali je uhvatih i zavrnuh mu ruku iza leđa. Kada je pustio devojku, zamahnuo je laktom da me udari u pleksus, ali ja sam stegao stomačne mišiće. Iznenadilo ga je što je udario u čvrste mišiće i pokušao je da se izmigolji, ali sam ga sapleo. Tresnuo je na zemlju.

Druga dvojica su krenula prema meni. Izmakao sam se u stranu i udario ga u slepoočnicu, iznenada. Njegov drugar ga je odgurnuo i krenuo prema meni divlje zamahujući. Sagnuo sam se ispod njegovih zamaha i zadao mu oštar udarac u bubreg.

Prvi momak se pridigao, sa nožem u rukama. Iscerio mi se, mašući ogromnom oštricom.

U redu, sa tim nožem mogu da se izborim.

Zauzeo sam nizak stav, i raširio ruke. “Hajde seronja, zaplešimo.”

Publika se okupila oko nas, na bezbednoj udaljenosti, dajući nam prostora. Devojka je stajala na kraju gomile. Gledala je preko ramena.

Nadam se da će otići. Ovo neće biti lep prizor.

Čovek sa nožem je kružio, tražeći trenutak da zada udarac. Okrenuo sam se, gledajući pravo u njega. Krenuo je u levu stranu, a ja suprotno od njega. Nasrnuo je na mene. Oslonio sam se na levu nogu, a desnom sam ga šutnuo u rebra. Udarac ga je zateturao, ali samo za par koraka.

Drugi momak je izvukao nešto iz pojasa, iza leđa. “Dosta je bilo ovog sranja,” rekao je.

Hromirani automat se pojavio na svetlosti.

“Pištolj!” reče neko.

“Nazad!” viknu neko drugi.

Krug posmatrača se povukao unazad, zatečen dramom koja je pretila da postane smrtonosna.

Okej, nož i pištolj. Moraću prvo da oduzmem pištolj.

Krenuo sam prema momku sa nožem. Kada se izmakao u stranu, mašući nožem prema meni, krenuo sam u suprotnom smeru, iznenadivši momka sa pištoljem. Pokušao je da prebaci pištolj u drugu ruku kako bi pucao u mene, ali ja sam već stegao njegovu ruku. Uvrnuo sam mu zglob a pištolj je opalio uvis. Obema rukama sam jako pritisnuo korice pištolja, okrećući ga na stranu.

Njegov prst se zaglavio u okidaču.

Čuo sam pucanje kostiju, i njegov vrisak dok sam mu otimao pištolj. Povukao se, držeći svoj slomljeni prst.

Uperio sam pištolj u momka sa nožem. Stajao je otvorenih usta tražeći izlaz.

Izbacio sam punjenje, a zatim i metak iz cevi.

Momak sa nožem je zurio u prazan pištolj. Bacio sam ga i krenuo prema njemu, a zatim je i on krenuo prema meni, ciljajući nožem moje grlo.

Pre nego što sam uspeo da ga uhvatim za ruku, njegova dva prijatelja su me zgrabila otpozadi, po jedan za svaku ruku. Iskoristio sam ih kao oslonac i snažno ga šutnuo u bradu, lomeći mu vilicu. Zaurlao je, bacajući nož.

Pao sam napred, povlačeći za sobom i dvojicu koji su me držali. Ispružili su šake, kako bi ublažili pad.

Još na kolenima, zgrabio sam jednog za kosu, udarajući mu glavu o beton. Drugi se otkotrljao, ali sam skočio na njega, stavljajući mu koleno na stomak, ostavljajući ga bez daha. Dok se borio za vazduh, zadao sam mu dva udarca u lice. Onesvestio se.

Pogledao sam prema drugom, na betonu. Sedeo je, brišući krv od slomljenog nosa. Bio je gotov.

Momak sa nožem je takođe bio van stroja, polomljene vilice. Pogledom sam potražio momka sa pištoljem i video ga da stoji na kraju gomile, plačući nad slomljenim prstom.

Pucanj je prouzrokovao da neko pozove policiju. Na prvi zvuk zavijajuće sirene publika se razbežala po prepunim ulicama. Četvorica nasilnika, verovatno ne želeći da objašnjavaju kako su se povredili, pomogli su jedan drugom da pobegnu. U međuvremenu, neko iz publike je sakrio nož i pištolj.

Uhvatio sam devojku za ruku, vodeći je napolje. Jedan blok dalje, okrenuo sam je leđima prema dolazećim policijskim kolima.

“Samo hodaj lagano i opušteno,” šapnuo sam joj.

Klimnula je glavom, ali sam osetio da joj ruka drhti u mojoj.

Ljudi na ulici su se sporo sklanjali kako bi napravili prostor za policiju. Kada su stigli na mesto borbe, pronašli su samo malo krvi, iz slomljenog nosa jednog od napadača. Čak su i meci iz pištolja koje sam odbacio, nestali, kao i čaura od ispaljenog metka.

Četvorica policajaca su postavljala pitanja, ali su prolaznici samo odmahivali glavama govoreći da nisu ništa ni čuli, ni videli.

Prošli smo pored njih, pretvarajući se da smo znatiželjni. U uličnom kafiću sam joj privukao stolicu. Strovalila se u nju, tresući se od straha.

Dodirnuo sam joj ruku, ispod ljubičaste modrice. “Je li u redu?”

Klimnula je glavom. “Hvala ti. Ti ljudi bi te ubili.” Protrljala je ruku.

Nasmejao sam se. “Ne znaju oni ništa o uličnoj borbi.”

Konobarica je došla do našeg stola.

“Cha yen?” upitao sam devojku.

Klimnula je potvrdno.

Naručio sam dva slatka čaja sa mlekom. Konobarica je žurno otišla.

“Jesi li gladna?”

“Ne. Kako te zovu?”

“Sakson. A tebe?”

“Ja sam Siskit.”

“Ne radiš na ulici?”

“Ne. Čekam sestru.”

Konobarica je donela naša pića. Uzesmo po gutljaj.

“Ovo je veoma dobro,” rekoh.

“Volim šećer i mleko.”

Klimnuh glavom.

“Moja sestra radi na ulici.”

“Ti dolaziš svake noći da je sačekaš?”

“Da, ali odnedavno samo subotom noću. Imamo slobodnu nedelju, pa spavamo duže ujutru.”

“Živite zajedno?”

Popila je još malo čaja. “Delimo stan u Song Vat ulici.”

“Na reci?”

“Da. Lep je pogled na vodu, i čamac, takođe.”

Nakon što se Siskit smirila posle stresa, veoma lepo je razgovarala.

“Ja radim u izvoznoj kancelariji, od ponedeljka do subote,” rekla je.

“Gde si naučila engleski?”

“U školi smo imali izbor između francuskog i engleskog. Prija i ja još uvek mrzimo Francuze, kao što su ih oduvek mrzeli i naši roditelji.”

“Prija?”

“Moja sestra.”

Pričali smo o Bangkoku, Tajlandu iz starih vremena dok se još zvao, i brodarskom poslu koji je obavljala.

Gužva se razišla nakon 4 ujutru.

“Moram da idem sada, pa—” prekinula me je.

“Šta radiš sa njim?”

Prišla mi je s leđa, iznenadivši me. Prosuo sam poslednji gutljaj u krilo.

“On je—”

Zgrabila je Siskit za ruku, okrećući je da bi videla modricu. “On ti je ovo uradio?” Govorila je tajlandski, skoro vičući.

“Prija, on—”

“Ti glupi, jebeni američki matorče!” vikala je na engleskom. “Misliš da možeš doći u našu domovinu, povređivati naše devojke, a onda to ispraviti kupujući im kafe i slična sranja?”

Pomislih da će krenuti na mene,pa sam ustao i izmakao se.

Siskit ju je uhvatila za zglob, zadržavajući je. “Prekini, Prija. Nije on to uradio.” Obe su govorile tajlandski.

“Onda, ko je?” Piljila je u mene. “Ako ne ova matora američka džukela.”

Siskit joj je ispričala o muškarcima koji su pokušali da je odvuku.Prija me je pažljivo gledala dok joj je sestra pričala o svemu. Lice joj je dobilo prijatniji izraz, ali ne previše. Nje4ne oči, kao svetleći tamni dragulji, polako su gubile oštrinu.

Prija je bila lepuškasta brineta, lepo izvajane tanane figure, koja je bila naglašena njenom kratkom, tesnom suknjicom. Bez namrgođenosti, njeno lice je izgledalo kao lice devojčurka.

Siskitustade i uhvati me za ruku. “Hvala ti za ono što si uradio. Ti muški su želeli strašno da me povrede..”

“Da.” Prija prebaci njenu ruku preko svog ramena. “Hvala. Sedi sad.” Privukla je stolicu i sela pored Siskit.

“Bilo ih je samo četvorica.” govorio sam na njihovom jeziku, smeškajući se Siskit. “Ne šest. I samo jedan pištolj.” Seo sam i pogledao Prijino lice.

Bio joj je potreban samo trenutak da odgovori. “Za tebe je to tajlandski?”

“Govoriš naš jezik veoma dobro,” reče Siskit. “Gde si naučio?”

“Ovde.” Klimnuo sam glavom prema ulici, gde su se već okupljali jutarnji prodavci. “U Ladprau.”

“Živiš ovde?”

“Ne. Ja sam samo matori američki džukac u poseti.”

“Došao si da nađeš finu, mladu devojku,” reče Prija, “i da se jebeno dobro provedeš pošto to ne možeš u svojoj jebenoj zemlji.” Oči su joj gorele, spremne da me zapale ako se približim previše.

Ustao sam povlačeći stolicu unazad, izvadio novac iz džepa, odvojio par novčanica od 100 bahta i ispustio ih na sto.

“Ratri swasdi, Siskit (Laku noć, Siskit).”

“To je previše za dva čaja,” izgovori Prija na tajlandskom. “Stiže ti kusur.”

“Zadrži ga.” Gledao sam u nju jedan trenutak, a zatim se krenuo napolje. “Tebi je potrebnije.”

Nasmejao sam se dok sam odlazio.

Tako se to radi.

Drugo poglavlje

Većina devojaka je slobodna nedeljom, tako da se nisam ni trudio ići u Ladprao.

U rano prepodne uzeo sam rikšu do Ratanakosina, Starog grada. Nalazi se u centru Bangkoka, na obalama reke Čao Praja. Područje je ispunjeno prelepim starim građevinama iz bogate tajlandske prošlosti, iz vremena dok se zemlja zvala Siam.

Ukrcao sam se na turistički brodić koji se kretao niz reku.Za stolom, na zadnjem kraju brodića, naručio sam bocu crvenog vina i lagani obrok phat kaphrao,prženu piletinu sa bosiljkom i čilijem.

Dok sam lenjo uživao u obroku i laganom krstarenju, kucao sam zabeleške u svoj iPad. Bilo je nemoguće napisati išta smisleno, ali sam beležio svoje misli koje su se javljale u prolazu.

Postoji nešto očaravajuće u lutanju pejzažima; vaša mašta se spaja sa vizijama i pretvara ih u avanturističke letove.

Šarena palata iz 9 veka podseća na zatočenu princezu koja žudi za slobodom mo9g prolazećeg brodića.

Starac u skifu, baca mrežu u mutnu vodu. Zamislio sam ga kao špijuna koji motri na palatu.

Mladić i devojka koji hodaju pored reke, sa rukom u ruci, podsetili su me na neki drugi par, od pre 50 godina.

Tako lako skliznuti u svet mašte gde je sve moguće. Razdvojićemo se samo na kratko, rekao sam joj, a onda ćemo biti zajedno do kraja naših života.Proveli smo mnoge večeri lutajući i maštajući o našoj budućnosti.

Ali, rat je imao neke druge planove za nas. More tuge nas je čekalo..

Zvižduk brodske pištaljke vratio me je u grubu sadašnjost , dok je brod pristajao na dok.

* * * * *

Sreda veče, 1 sat ujutru, vratio sam se na ulicu.

Video sam Priju naslonjenu na zid kako ćaska sa nekom devojkom. Nosile su tesne mikro suknjice i topiće. Dok su razgovarale, povremeno bi pogledale u svoje telefone i kliknule na poruku, uvek gledajući u muškarce koji su prolazili.

Prešao sam ulicu želeći da je izbegnem. Ustvari, nisam želeo nju da izbegnem, nego razgovor sa njom.

Dok sam stajao u dovratku, odgurnula se od zida žureći da odvoji muškarca iz mase od ostatka krda. Ne znam šta je videla, ali je definitivno želela baš njega. Bio je to lepo obučeni Tajlanđanin srednjih godina. Verovatno biznismen.

Pregovori su trajali samo minut. Dao joj je nešto novca, a ona je povukla njegovu ruku vodeći ga prema vratima koja su vodila u niz malih, prljavih sobica.

Okrenuo sam se. Ne znam zašto mi je ta malena drama smetala. Znao sam pre izlaska iz hotela čime se bavi.

Zašto sam onda došao da gledam?

Tri bloka dalje prešao sam ulicu i krenuo natrag. U malom uličnom kafiću, gde smo Siskit i ja razgovarali u subotu uveče, naručio sam čaj, a zatim uključio svoj iPad.

Kad sam počeo da pišem, iznenadio me je tok misli koji mi se ukazao.

Ponekad, dok radim, sve što radim je kucanje. Većinu toga bacim sutradan kada uređujem priču, ali, u nekim momentima padnem u trans u kom kucanje postaje pisanje. Može trajati svega nekoliko minuta, ali i satima. Kada sam u tom raspoloženju, dok me mašta nosi, zamišljam to kao let kroz uzan kanal koji se uvrće ispred mene, vodeći me neznano gde. Baš uživam u toj vožnji i otvaranju novih vidika usput.

Konobarica je prišla da pita da li mi je još nešto potrebno. Naručio sam obrok kako bih mogao da nastavim da sedim za stolom bez uznemiravanja.

Ovakvi spisateljki kanali otvaraju mi se retko, i obično su izazvani nekim emotivnim događajem. Kada sam u tom trudim se da ostanem što duže sve do neumitnog gašenja plamena, zato što na sledeći mogu čekati danima, čak i nedeljama. Međuvreme između tih epizoda ispunjavam uređivanjem onoga što sam napisao.

Izgubio sam pojam o vremenu sve dok min se neko nije obratio na engleskom.

“Šta radiš?”

Znao sam da je to Prija, čak i bez gledanja.. “Pisao sam.”

“Pisao šta?” Sela je nepozvana za sto i uzela parče pečene svinjetine prstima.

“Zašto ne bi sela i pojela moju večeru?” rekoh na tajlandskom.

“Večera ti je hladna.”

“Volim kad je hladna.” A u potpunosti sam zaboravio na nju. “Dođavola?” Pogledah prema uličnim prodavcima koji su počinjali svoju dnevnu rutinu.

“To se dešava svakog dana u svitanje.”

“Svitanje?”

“Da.” Naslonila je laktove na sto gledajući me. “Jesi li i senilan kao što si glup?”

“To dvoje može biti isto.”

“Šta pišeš?” Iskrenula je vrat da bi videla ekran mog Ipad-a.

“Ništa što bi ti mogla da razumeš.” Okrenuo sam ga prema njoj.

Pročitala je stranicu, a onda okrenula na prethodnu stranicu. I nju je pročitala, pa okrenula dalje. “Ovo nema nikakvog smisla.”

“Pa, ako ćeš je čitati unazad, to bi moglo biti previše za tvoj mozak veličine graška da shvati.”

“Mozak veličine graška? Je l’ ti to govoriš o povrću?” Otpila je iz moje čaše.

“U tvom slučaju, da.”

“Čaj ti je topao poput pišaće.” Podigla je čašu da bi je konobarica videla.

“Izgleda da znaš mnogo o temperaturi urina.”

“Znam mnogo o mnogo toga.”

“Došla si u moj svet nepozvana, jedeš moju hranu, vređaš moje pisanje, piješ moj čaj i sada, samo nagađam, očekuješ da ja platim i za tvoje piće.”

“Zašto da ne? Ti imaš novca za bacanje. Šta radiš ovde, uhodiš me?”

Konobarica joj je donela čašu svežeg čaja.

“Čekao sam Siskit kako bih vodio inteligentan razgovor, ali sam, umesto toga, završio sa tobom.”

“Ti si srećnik. Obično naplaćujem muškarcima za ovo.”

“Za šta? Odbojnu ratobornost?”

“Većinu muškaraca to pali.”

“Većina muškaraca su idioti.”

“Svi muškarci su idioti.” Otpila je malo čaja. “Neki su samo poluidioti.”

“Prihvatiću to kao kompliment.”

“Nije trebalo da bude.”

“Moram da idem pre nego što povratim.”

“Da, i ja moram da idem pre nego što umrem od dosade.”

Ustao sam, ostavio nešto novca na stola, a onda uzeo svoj iPad. “Vidimo se.”

“Nadam se da ne.”

U svojoj hotelskoj sobi stavio sam da kuvam kafu, a onda potpuno zaboravio na to.

Došlo je i podne, a ja sam još uvek radio za kompjuterom.

Sredinom popodneva zavalio sam se, skrstio ruke gledajući u ekran.

Vau, 115 strana.

Odjednom sam bio gladan i pospan. Neodlučan šta prvo da uradim, sipao sam šolju mlake kafe.

* * * * *

Četvrtak noć. Seo sam za sto u kafiću, gledajući Priju dok radi. Pokušavao sam da pišem, ali to nije bilo ništa više do običnog kucanja. Bila je veoma zaposlena.

Moj telefon je zasvirao Johnny B. Goode. “Hej, Broju Tri.” Pažljivo sam slušao. “Da, budan sam. Koje vreme je sad u L. A.?” Trenutak nakon toga. “Oko 1:30 ujutru ovde.” Nisam želeo da razgovaram sa njim, ali smo morali da razrešimo situaciju. “Nisam mogao da zaspim.”

“Odradio sam novu procenu profita i gubitka,”rekao je.

“Zašto?”

“Smatramo da možemo kupiti jaku opremu za projekat, a onda da je prodamo kada završimo. To bi bilo mnogo jeftinije nego rentiranje ili lizing opreme.”

“Mi?”

“Broj Dva i ja.”

“Ali možemo lizing prikazati kao poresko umanjenje.”

“Možemo amortizovati kupovinu,” reče Tri.

“Ne, to ne bi prošlo.”

“Šaljem ti P i G procenu.”

“Pošalji,” povisio sam svoj glas. “Ali rekoh ti da to neće proći.”

“Problemi?” Prija sede na stolicu pored mene..

“Moram da idem. Razgovaraćemo kasnije.” Bacio sam telefon na sto.

“Ko je to bio?”

“Poslovni partner,” odgovorih.

“Koja vrsta posla?”

“Renoviranje bolnice u Los Anđelesu.”

“Izgleda teško.”

“Da,” rekoh, “teško je sa svima se dogovoriti.”

“Kakav dogovor?”

Pogledah na sat; prošlo je 2 ujutru, bacih novac na sto i zgrabih iPad da krenem.

“Zašto me špijuniraš?”

“Ustvari, nadao sam se da ću izbeći da te vidim.”

“Gledao si me celu noć.”

“Radio sam celu noć.” Podigao sam kompjuter da bi ga ona videla.

“Nadam se da nije isto sranje koje si pisao prethodne noći.” Sela je za sto, ali ja nisam.

“Ne, ovo su uglavnom trice i kučine.”

“Trebalo bi da je to neki napredak. Sedi. Izgledaš kao neko ko bi da pobegne.”

“Izgleda da je prekasno za to.”

Seo sam na stolicu preko puta nje. Mahnula je rukom konobarici da dođe.

“Dakle, ti si voajer?” Razgovarala je sa konobaricom. “Zdravo, Ringi. Možemo li dobiti dva piva od đumbira?”

Ringi se nasmeja i ode po pića.

“Zašto si tako ljubazna prema njoj?”

“Radila je na ulici dok nije postala prestara za to.”

“To će se desiti i tebi. Verovatno sledeće nedelje.”

“Smešno. Zašto si došao ovde?”

“Nadao sam se da ću naći intelektualnu stimulaciju, ali sve što sam dobio je dosadno naglabanje.”

“Stimulacija se plaća.”

“A dosada je džabe?”

“Dok ne dobijem mušteriju koja plaća. A ti? Zar ne bi želeo da kupiš malo prave stimulacije?”

Nasmejao sam se. “Zašto bih to uradio?”

“Zašto bi bilo koji muškarac?”

“Zato što ne mogu da imaju pravi sastanak sa pravom ženom.”

“Misliš da ja nisam prava žena?”

“Mislim da si–”

Ringi je donela naša đumbir piva i postavila ih na sto. Prija otpi malo svog pića, a onda podiže obrvu.

“Mislim da postoji vreme za zezanje,” rekoh, “i vreme da se ućuti.”

“Zašto? Prošle subotnje noći nazvala sam te starom američkom džukelom.”

“Istina nikad nije nikome naškodila.”

“Onda mi reci istinu o meni.”

“U redu. Ti si lepa, mlada žena.”

“Postideh se.”

“A radiš na ulici jer ne možeš istu količinu novca da zaradiš u prodavnici ili fabrici.”

Telefon joj je zavibrirao. Pogledala je poruku, ali nije odgovorila.

“Zašto je Siskit zadovoljna što radi u firmi za delić para koje ti zarađuješ?”

“Zato što joj ja ne dozvoljavam da radi ovde.”

“Oh, ali to je dovoljno dobro za tebe?”

“Znam šta radim.”

“Šta radiš?”

Ustala je. “Vraćam se na posao. Ti možeš platiti pića.”

Gledao sam je dok odlazi, a onda sam ostavio novac za Ringi.

Sviđa mi se. Baš kao nekad davno.

* * * * *

Bilo je malo posle dva sata, subotnje noći. Svi stolovi u malom kafiću bili su zauzeti. Šetao sam suprotnom stranom ulice. Kompjuter mi je bio u rancu, prebačenom preko ramena.

Prija nije bila na svom uobičajenom mestu.

Bacio sam pogled uz i niz ulicu; ništa.

Ubrzo, debeli čovečuljak izbi iz dovratka preko puta ulice. Prija je išla za njim, nameštajući suknjicu.