Kitabı oku: «Лучшие сербские сказки / Најбоље српске бајке», sayfa 2
Онда баба опет притисне грлити и љубити дрво, а аждаја опет у смех па јој рече:
«Луда жено, није ту моја снага.»
Онда баба запита:
«Да где је?»
А аждаја стане казивати:
«Моја је снага далеко, не можеш ти тамо отићи. Чак у другоме царству код царева града има једно језеро, у оном језеру има једна аждаја, а у аждаји вепар, а у вепру зец, а у зецу голуб, а у голубу врабац, у ономе је врапцу моја снага.»
Баба кад то чује, рече аждаји:
«То је далеко, то ја не могу љубити.»
Сутрадан кад аждаја отиде из рекавице, царев син дође к баби, па му баба каже све што је чула од аждаје. Онда он отиде кући, па се преруши: обуче пастирске хаљине и узме пастирски штап у руке, те се начини пастир па пође у свет. Идући тако од села до села и од града до града најпосле дође у друго царство и у царев град, под којим је у језеру била аждаја. Дошавши у онај град стане распитивати коме треба пастир. Грађани му кажу да треба цару. Онда он управо к цару. Пошто га пријаве, пусти га цар преда се, па га запита:
«Хоћеш ли чувати овце?»
А он одговори:
«Хоћу!»
Онда га цар прими и стане га световати и учити:
«Има овде једно језеро, и докрај језера врло лепа паша. Па како изјавиш овце, оне одмах иду онамо те се развале око језера. Али који год чобан тамо отиде, онај се више не враћа натраг за то, синко, кажем ти, не дај овцама на вољу куд оне хоће него држи куда ти хоћеш.»
Царев син захвали цару, па се оправи и изјави овце. И узме са собом још два хрта што могу зеца у пољу стићи, и једнога сокола што може сваку тицу ухватити, и понесе гајде. Како он изјави овце, одмах их пусти к језеру, а овце како дођу на језеро, одмах се развале око језера, а царев син метне сокола на једну кладу а хрте и гајде под кладу, па засуче гаће и рукаве те загази у језеро па стане викати:
«О аждајо, о аждајо! Та изиђи ми данас на мејдан да се огледамо!»
Аждаја се одзове:
«Сад ћу, царeв сине, сад.»
Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је! Како аждаја изиђе, ухвати се с њим попојаске, па се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја:
«Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.»
А царев јој син одговори:
«Аждајо, не копај трица6! Да је мени царева девојка да ме пољуби у чело, још бих те више бацио.»
Аждаја се на то одмах отпусти од њега и отиде у језеро.
Кад буде пред вече, он се лепо умије и оправи, сокола мете на раме а хрте уза се и гајде под пазухо па крене овце и пође у град свирајући гајде. Кад дође у град, сав се град слегне као на чудо где он дође а пре ниједан чобан није могао доћи с онога језера.
