Kitabı oku: «Лучшие сербские сказки / Најбоље српске бајке», sayfa 3
Сутрадан царев син оправи се опет, и пође с овцама управо к језеру. А цар пошље за њим два коњаника да иду крадом да виде шта он ради, те се они попну на једну високу планину откуда ће добро видети. А чобан како дође, метне хрте и гајде под кладу ону, а сокола на њу, па засуче гаће и рукаве те загази у језеро па повиче:
«О аждајо, о аждајо! Изиђи ми ка мејдан да се још огледамо!»
Аждаја му се одзове:
«Сад ћу, царев сине, сад.»
Мало час, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је! Па се ухвате попојаске те се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја:
«Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.»
А царев јој син одговори:
«Аждајо, не копај трица! Да је мени царева девојка да ме пољуби у чело, још бих те више бацио.»
Аждаја се на то одмах отпусти од њега и отиде у језеро.
Кад буде пред ноћ, царев син: крене овце као и пре, па кући свирајући у гајде. Кад уђе у град, сав се град усколеба и стане се чудити где чобан долази кући свако вече, што пре ниједан није могао. Она два коњаника још су пре од царевога сина била дошла у двор и приповедила цару све по реду шта су чули и видели. Сад кад цар виде чобана где се врати кући, одмах дозове к себи своју кћер и каже јој све шта је и како је, «него» вели «сутра да идеш с чобанином на језеро, да га пољубиш у чело.»
Она кад то чује, бризне плакати и стане се молити оцу:
«Нигде никога немаш до мене једину па и за мене не мариш да погинем.»
Тада је отац узме слободити и храбрити:
«Не бој се, кћери моја, видиш, ми променисмо толике чобане! Па који год изиђе на језеро, ни један се не врати. А он ево два дана како се с аждајом бори, па му ништа не науди7. Само иди сутра с њиме, еда би нас опростио те напасти што толики свет помори.»
Кад ујутру бео дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, а девојка царева тужна, сузе пролива, па је чобан теши:
«Госпођо секо, ја те молим немој плакати, само учини што речем, кад буде време, ти притрчи и мене пољуби па се не бој.»
Кад пођоше и кретоше овце, чобан путем једнако весео, свира у гајде весело, а девојка иде покрај њега па једнако плаче, а он кашто пусти дулац па се окрене њојзи:
«Не плачи злато, не бој се ништа.»
Кад дођу на језеро, овце се одмах развале око језера, а царев син метне сокола на кладу а хрте и гајде пода њу, па засуче гаће и рукаве па загази у воду и повиче:
«О аждајо, о аждајо! Изиђи ми на мејдан да се још огледамо!»
